Новосадски панк добио је још једну своју публикацију. Објављена је књига „Човек патка”, у којој су сабрана сведочанства о легендарном саставу „Пекиншка патка”. Она садржи текстове више аутора о музици и појави бенда који је пре четрдесетак година са собом носио, и унео у југословенски простор, револуционаран дух.
Читава генеза „Патке” је била, према речима некадашњег уредника Радија Новог Сада Витомира Симурдића, експлозивна и кратка. Требало им је брзо препознавање, а радио је тада, сматра, заиста имао улогу јавног сервиса, оног који скреће пажњу на некомерцијално, ново, другачије.
– И одлазак је био кратак, што је одлично. Нема ништа горе од остарелих панкера који се и даље понашају као да имају 20 година – казао је уводничар књиге на њеној промоцији на Трибини младих.
Књигу је приредила Мирјана Ковачевић, супруга гитаристе и једног од оснивача бенда Срете Ковачевића који је састав основао 1978. године са Небојшом Чонкићем Чонтом, певачем „Пекиншке патке”.
– Нема ту неке филозофије. Односи унутар групе су потпуно небитни. Битан је бенд, шта је оставио, да ли и колико ће се неко сећати тога. А ова књига ће мало погурати то сећање – казао је Сретен Ковачевић.
Панк вече испунило је Трибину младих, а отвориле су га уметнице из гудачког састава ТААЈ, које су извеле два хита „Пекиншке патке” – „Бити ружан, паметан и млад” и „Боље да носим кратку косу”.
Крајем тих седамдесетих и почетком осамдесетих година већ се могло наслутити, како је казао Симурдић, да крај једног раздобља полако остаје иза нас, а онда у таквим ситуацијама, како су то уочили и неки од најумнијих људи, дође до експлозије духа и одједном постане све другачије.
Другачији је био и чувени наступ бенда у излогу робне куће „Норк” у Новом Саду, око кога је скакала омладина, и „лепила” се за стакло, као и музичари унутар простора. Снимак је емитован на новосадској телевизији тек 12 година касније, мада је за њу снимљен. По тумачењу бившег музичког уредника, спот је изазвао потајни страх да се ради о изругивању друштва, чак и о предвиђању неолибералног капитализма, јер је омладина стављена у излог попут робе која може да се купи.
Редитељ Синиша Рељин испричао је да је излог одабран за снимање серије од пет емисија тадашње ТВ Нови Сад, под називом „На свој начин”. У тих пет представљени су и Борис Ковач, „Лабораторија звука” за које је одабрана Сателитска пијаца, те још два млада бенда. Он је тада тек чуо за „Пекиншку патку”, па је новинара питао ко су и шта раде и сазнао да су победили на суботичком фестивалу.
– Па добро, шта раде? Каже, они пљују – сећа се.
За снимање у излогу, налик великом акваријуму, дао је дечку из Чонтиног разреда једну камеру, па је овај снимио неке доње ракурсе. „Чонта га је газио, а он је то, наравно, трпео”, каже редитељ.
Бенду је то било „магновење” јер како је навео његов гитариста, унутра је било топло, а они су скакали, знојили се и давали све од себе.
– Анегдота је да је мама пролазила случајно том улицом. После ми је рекла: „Замисли шта се десило испред Норка, неки лудаци су тамо скакали.” Ја сам оћутао – испричао је и насмејао публику.
Назив бенда, како је пренео, био је Чонтина идеја, кога је питао откуд Пекинг и шта то значи, а одговор је био да „има два „п”, то је панк”.
– Мени се свидело то као потпуно дебилно образложење. То данас не звучи толико катастрофално, али да ли можете да замислите како је онда звучало – каже.
Основни елемент бенда, по тумачењу гитаристе, јесу бубњеви. Бубњар Ласло Пихлер Цила рекао је да када се попне на бину види само бубњеве и да је онда „луд”. Овом приликом је Цила истакао да је срце остало у „Патки” и да ће ту остати до краја.
