Србија је прошла кроз многе тешкоће. Као народ, можете да покажете остатку света шта значи чувати веру и остати јак упркос патњама које вас окружују, каже отац Томас Колијандро, старешина Цркве Свети Константин и царица Јелена у Галвестону
Српска православна црква Свети Константин и царица Јелена најстарија је српска црква у Тексасу и друга најстарија српска црква у Америци. Основана је 1895. године, а за то је заслужан лично последњи цар Русије, Свети Николај Други. Ово црквено здање преживело је најсмртоноснији амерички копнени ураган, који је 1900. године погодио Галвестон. У њему су до данас сачуване иконе и Јеванђеље које је цркви поклонио сам цар. Ова парохија је и почивалиште великог архимандрита Теоклита, царевог васпитача из детињства, који је сахрањен испод олтара.
„Цар Николај Други подигао је многе цркве у САД”, прича отац Томас. „Наша црква је једна од њих. Отац Теоклит, оснивач ове парохије, био је грчки монах који је живео на Светој Гори, а касније је студирао у Русији и био учитељ цара Николаја Другог. Након што је Николај Други 1894. године постао цар, замолио је свог драгог свештеника и тутора да 1895. овде оснује цркву. Првобитна црква је део зидина данашње цркве”, објашњава отац Томас за „Политику”.
Од свог настанка ова парохија је мултиетничка. И данас у њу долазе православни верници, али и посетиоци из целог света. Према речима оца Томаса, црква има око 500 парохијана. Недељом је обично посети око шездесет, седамдесет, а током великих празника и до двеста људи.
„Из православне перспективе, ова парохија је у почетку била веома разнолика, посећивали су је Руси, Грци, Румуни… Тако је било педесетак година. Онда су Грци почели да отварају своје цркве, а Руси су се преселили у Хјустон с Грцима. Средином 20. века овде је било претежно српско становништво, па су православни епископи у Америци одлучили да црква припадне Српској средњозападној епархији”, каже отац Томас.
После сто и више година од оснивања, црква поново постаје мултиетничка као што је била на почетку.
„Нашу цркву данас посећују не само Срби, Руси, Украјинци, Молдавци, Румуни, већ и Американци. Долазе и људи пореклом из Хондураса, Мексика, Чилеа, Аргентине… Неки долазе због супружника православаца, али то није увек случај. Неки долазе јер их је Бог овде позвао. Након пандемије број људи заинтересованих да се придруже нашој цркви се повећао, посебно међу младићима између 20. и 30. године живота. Имамо и много младих породица из Америке и других земаља”, напомиње овај свештеник.
Томас Колијандро је рођен у Њујорку. Његова породица, пореклом са Сицилије и из Калабрије, дошла је у САД почетком 20. века. И његов син Калеб планира да постане свештеник.
„Људи ме увек питају како сам постао свештеник Српске православне цркве. Рођен сам у римокатоличкој породици. Постао сам византијски католик кад сам отишао на факултет. Тамо сам имао прилику да упознам дивног свештеника који ми је рекао да многи људи постају византијски католици иако заиста желе да буду православни. ’Желиш ли да будеш православац?’, упитао ме је. ’Да’, одговорио сам. То је било пре готово 30 година. У Галвестону служим већ 12 година”, присећа се отац Томас и додаје: „То је прелепа заједница”.
Званичним актом епископа 2020. године отац Томас је придружен манастиру Богородице Радости Свих Жалосних у Монтиглу у Тенесију, тако да је сада, поред служења у Галвестону, одговоран и за развој ходочашћа и посебан програм намењен онима који желе да краће време проведу у молитви у манастиру.
У разговору с оцем Томасом указујемо да већина српских студената који долазе на студије у САД најчешће одлази у велике градове попут Њујорка, Бостона и Чикага, тако да Галвестон нема пуно прилика да угости нове генерације Срба.
„Ако млади из Србије дођу да студирају у САД, можда ће бити заинтересовани за Галвестон”, каже он. „На нашем острву се налази део угледног тексаског универзитета АиМ и истакнута медицинска школа, која је део реномираног Система Универзитета Тексас. Овде би сигурно нашли нашу подршку. Кад сам, на пример, у ресторану, и чујем људе који говоре источноевропским акцентом, било да је реч о конобару или путнику с многобројних бродова за крстарење који овде пристају, волим да им приђем и кажем: ’Овде имате дом – дођите.’ Једном ме је позвао млади Србин који је добио визу за рад у локалном хотелу. Објаснио ми је да му је хотел помогао да добије стан, али да може да почне да га користи за два дана. ’Могу ли до тада спавати у цркви?’, упитао ме је. ’Не’, рекао сам, али сам нашао породицу која му је великодушно обезбедила сигурно место за боравак”, објашњава отац Томас.
Сваке године јављају му се стотине људи који би желели да им он буде духовник. Питамо га који су најчешћи проблеми с којима се суочавају његови парохијани и други људи који му се обраћају за помоћ.
„Свака особа је повређена на овај или онај начин. Ја им прво кажем – нисте сами. Многи људи верују да нису вредни љубави – то је центар људског страха и туге, они не мисле да треба да буду вољени; желе љубав, али мисле да су лоши изнутра јер су згрешили. Овде сам да им кажем – вољени сте, Бог вас воли, и желим да знају да их и ја волим. Чујем много тужних прича. Људи ме питају како се носим са свим проблемима. Молитве су центар мог живота, то је мој дар. Део мог дара значи да те проблеме предајем Богу, па ако ми неко каже шта га растужује, шта га боли – ја то поделим с Богом, па ново знање које ми је Бог дао вратим и поделим га с особом која ме је питала за савет”, закључује свештеник.
пренесено са сајта Политике
