Нема ништа горе него живети у историјским годинама: Ана Карењина године 2020.
Да ли је ово најава Хараријевог роботског доба, које ме је фасцинирало у његовој глобалној трилогији, али и показало колико је наше веровање у науку слепо као онај слепи миш, пошто немамо довољно знања да се обрачунамо ни са једним вирусом?

Нема ништа горе него живети у историјским годинама… Посебно генерацији која их је имала толико на локалном нивоу…

Година 1991, па 1993, па 1995, па 1999, па коначно 2000. Најбоље године у свету, и најгоре код нас.

Па онда 11. септембар, па 12. март. Па светска финансијска криза 2008, па глобална пандемија 2020.

Мало ли је… За живот једног четрдесетогодишњака.

Свака од тих година за сваког од нас је била нека прекретница. Неко је почео да пије, некоме је пукао посао, неком процветао, неко није завршио факултет, неко је променио професију, или у неку случајно упао, неко је изгубио неког свог, неко се због тога није заљубио, неко се погрешно заљубио…

Срећи не треба веровати, чак ни када је присутна. А несрећа, она је увек јединствена на свој начин ?

Извињавам се на овоме, али од када смо почели да радимо од куће, почео сам поново да гледам “Бреакинг Бад”, ево ме на трећој сезони (уторак), и читам “Ану Карењину”, што је било неочекивано поред седам књига које ми је послала Ана Марковић, и Хараријевог интервјуа који је коначно стигао, а не знам када ћемо да га објавимо (никад дужи није послао, каже његов агент, да вам дам мало инсајдерских информација).

Али ја мислим да је ово време за класике. Марко спрема неки предлог шта да гледате у овој изолацији, али ја сам одлучио да ишчитам онај излизани зелени комплет, па ћу после да видим шта даље, пошто сам већ на крају прве књиге ипак схватио да је Толстој највећи у историји.

А ви ме демантујте…

Што се тиче панике, предуго сам главни или извршни уредник разних новина.

Навикао сам да ствари посматрам три-четири броја унапред, не упадам у хистерије које се код нас макар дешавају сваког месеца.

Кад се сетим колико сам се пута изнервирао око Косова, или помислио како само што није све пукло, да бих на крају схватио да те ствари иду независно од нас који само о томе извештавамо. И да некад морају да се десе, некад не морају…

Сетите се само распада Југославије.

Тако ће и ова пандемија да се мери кад прође. Једни ће да причају како је све било претерано, други како се није добро реаговало, посебно они који се разболе, или изгубе неког свог. И то је све живот. Као и ови вируси. Економски је, ваљда, свима јасно шта после овога долази, иако је о томе сада глупо превише причати пошто је то као да трчите у запаљену кућу по штедну књижицу док ватра односи све.

Мени је зато најинтересантније, а то је и тема овог броја, колико ће ово бити другачији свет када изађемо из пандемије. Имамо толико примера из историје. Колера је дошла из Индије где је била ендемска болест, када су је Британци освојили. Друге болести срушиле су поретке и друштвена уређења.

Не знам да ли је ово време за револуцију, али да није било онаквог Суперуторка, мислим да бисмо били на прагу једне мини-револуције, америчке.

Кад будемо сводили рачуне, најважнији ће бити да ли ће свет постати отуђенији него што је био јуче, или ближи.

Да ли је Шенген већ престао да постоји? Да ли се Америка повукла из светског лидерства, макар на бази науке?

Какве су последице тога што кад данас пролазите Ташмајданским парком, избегавате људе и они избегавају вас?

Јапанци су једна од најнапреднијих нација на свету, а код њих већ 43 одсто младих до 34 године није имало секс, а чак 64 одсто везу?!

Да ли је то будућност која нас чека?

Да ли је ово најава Хараријевог роботског доба, које ме је фасцинирало у његовој глобалној трилогији, али и показало колико је наше веровање у науку слепо као онај слепи миш, пошто немамо довољно знања да се обрачунамо ни са једним вирусом.

Ми већ највећи део времена проводимо на мобилним телефонима и компјутерима, који не кијају, али можда и највише шире заразу.

Али како ће изгледати будућност рада у којем смо схватили да сви можемо да радимо од куће, као и ко је важан за неки систем, а ко није.

Колико ће породица да се зближи у овој ситуацији, пошто кад је криза прво се окренете породици, а колико распадне због затвореног простора у којем ће да схвате да нису једни за друге.

И како је то питање покренуо шишмиш из Вухана, или змија која је као у Рају Адама понудила јабуком.

И зато је опет најважније питање јабуке. Да ли ће је човек узети са дрвета знања?

Да ли ће кад све ово прође победити конзервативизам, затварање, или прогресивизам, отварање…

Знајући Европу, мислим да назирем одговор!

Мени је макар лакше уз Ану Карењину…

Вељко Лалић – Недељник