Иво Андрић је у „Знаковима поред пута” записао и ову мисао: „Велики људи су драгоцен пробни камен у нашим опитима и недоумицама. Ја се, на пример, често питам шта би рекао Вук, и још чешће што бисмо рекли ми, данашњи људи, да међу нас искрсне неки нови Вук, онако млад, самоук, борбен и насртљив, да стане да руши и претреса наше основне појмове о „штилу и језику” и да нам отвара неке далеке и опасне видике. Шта бисмо рекли ми и шта бисмо учинили.

А Вук у предговору „Новом завјету” пише о настанку речи које ствара народ када му затребају. Сам Вук је у том предговору навео осамдесет и четири речи „које није чуо у народу него их је сам начинио.” Он је те речи створио само захваљујући изузетном познавању духа народног језика.

Сваки облик владавине има своје писмо, сматра Ролан Барт, а Умберто Еко тврди да „анализа говора и писма открива читав морални и политички систем”.

У језику политике огледа се природа политичког система и положај човека у том систему. С променама политичког система мења се и језик политике, уводе се нове речи, нове језичке кованице. Неке речи руше првобитно и попримају сасвим ново значење; многе се избацују из употребе.

У ауторитарним политичким системима, у којима се према Е. Хејвуду остварује „монопол политичке моћи”, ствара се језик који се одваја од друштвене стварности, од слободе мишљења и комуницирања. Политика је у ауторитарним системима надмоћна над свим осталим  областима људске делатности, затворена за спољашњи утицај, сама себи довољна. Језик политике постаје чувар њених капија.

Тај језик, одвојен од живота и говора народа, као и од језика литературе, поседује онај ниво савршене уопштености којим се не додирује на прави и непосредан начин нити један горући друштвени проблем. То је језик отуђеног центра политичке моћи који, неретко, комуницира са непостојећим светом, са светом политичких фикција.

У ауторитарном политичком систему, сучељавају се они који имају политичку моћ, са онима који имају другачије мишљење.

У језику политике огледа се природа политичког система и положај човека у том систему. Са променама политичког система мења се и језик политике, уводе се нове речи, нове језичке кованице

Иво Андрић, у својим записима, којима време није одузело актуелност, указује на потребу да се човекова мисао ослободи наметнутих ограничења, да се у јавним дебатама сачува толеранција према другом и другачијем мишљењу. Андрић о томе пише у време када званична политика још проповеда идеју о „јединству мисли” и указује на положај људске личности у политичком систему пошто она постаје пуки инструмент политике.

Андрић упозорава да се игнорисањем супротстављеног мишљења и уклањањем носиоца тог мишљења, укида и сама могућност да се пође у сусрет бољем, исправнијем гледишту.

„Не тежи се за тим”, пише Андрић, „да се противниковом мишљењу стави насупрот своје гледиште, више, боље, тачније, него да се противник онемогући, уклони и да тако отпадне и потреба да га побијаш аргументима мисли”.

А демократија и живи, рекао би Едгар Морен, од разноврсности и сложености.

А када Андрић пише да се у нас полемике воде „жестином верских ратова”, он као да залази у простор савремених политичких проблема. Савремене полемике обележава одсуство толеранције према другачијем мишљењу. Језик политичких полемика прати, неретко, збуњујућа употреба непримерених речи. Њих карактеришу кратки мисаони домети, одсуство нових, свежих мисаоних опсервација. Оне су огледало политичке културе и сведоче о растојању које дели политику од света културе. Када политичари говоре о култури, писао је Андрић, они су збуњени и опрезни „и у свом говору крећу се као на поледици”.

Подсећајући да политичари „који управљају народима” не познају ни поруке врхунског стваралаштва, Андрић, не без резигнације, примећује да то само „потврђује дубоку трагику која се често крије у основи људског делања.”

Андрић ће свету ауторитарне политике супротставити стваралаштво које настаје из сусрета са светом имагинације.

У стваралаштву ћемо наћи, пише Андрић, пуно драгоценог смисла који нам је потребан и тражимо га свуда. Стваралац открива видике „за које и не слутимо да постоје”. За разлику од политичара, „стваралац оперише стварностима истинског живота и он се не труди да људима засени очи, него да их отвори за оно што њему изгледа истинито, лепо и вредно пажње у том нашем животу.“

У слободном стваралаштву огледа се слободан људски дух. Стваралачка мисао руши догму која је душа сваког ауторитарног система. Та мисао је и путоказ у трагању за истином и у њој се она открива и препознаје.

Др Бранко Прњат (Политика)

Аутор је редовни професор Факултета политичких наука и Факултета драмских уметности у пензији