Личност и дело Анице Савић Ребац наше знамените новосаткиње, философкиње, преводитељке, филолошкиње, хеленисткиње, књижевнице, једном речју најобразованије жене свог времена, већ више од пола века академска и шира јавност, суптилно и дискретно покушава да потисне на маргине сећања и спознаје колективитета.

Аница Савић као девојчица

Запрепашћујуће занемарљив број интелектуалних стваралаца оставио писани траг или сведочанство о истраживању живота и делатности жене коју је Дени Сора пред Други светски рат уврстио у списак „…од двадесет најумнијих људи свог времена који би могли спасити цивилизацију…“

Извод о рођењу

Личност снажне индивидуалности, ренесансно образована, изразито талентована, с импресивним књижевним опусом, маргинализована и готово заборављена. Припадала је самом врху интелектуалних кругова и ван граница наше земље. Попут оца који је превео Гетеовог „Фауста“, и Аница је као преводилац досегла високе домете. Његошеву захтевну „Лучу микрокозму“ превела је и на немачки и на енглески, са латинског на српски превела је Лукрецијеве стихове, а са немачког дела Томаса Мана („Смрт у Венецији“, „Тристан“…)  с којим је остварила занимљиву преписку.

Аница Савић са оцем Миланом и мајком Јулијаном

Ко је у ствари била Аница Савић Ребац и зашто је посебно важна за град Скопље?

Најраније године, студије и живот у Београду

Рођена је  4. октобра 1892. године у грађанској породици у Новом Саду. Њен отац је био књижевник и преводилац Милан Савић, дугогодишњи секретар Матице српске и уредник Летописа Матице, а мајка Јулијана, рођена Давидовац, домаћица. Понела је име своје бабе Ане, али се касније усталило име Аница, како се потписивала и како јој је стајало у свим документима.

Сведочанство из новосадске женске гимназије

Одрастала је уз Уроша Предића, Јована Јовановића Змаја, Лазу Костића, Симу Матавуља. Становала је у Хлебарској улици у Новом Саду. Своје детињство је често проводила и на породичном имању, у Каменичким виноградима.

Сведочанство о завршеној српској основној школи у Новом Саду 1901. године

У Новом Саду завршила је српску основну школу, средњошколски течај у Српској православној вишој девојачкој школи и Српску православну велику гимназију као «приватна ученица». О њој се много говорило као, „чуду од детета“ о знањима језика као што су енглески, немачки, француски, латински.

Индекс Анице Савић са студија у Бечу

Писала је о објављивала песме, али не само у дечијим листовима, већ и књижевним часописима. Матурирала је јуна 1909., о чему јој је издато Гимназијско сведочанство зрелости 18. децембра 1909. Била је једина девојка у својој генерацији гимназиста. Брзо је овладала модерним и класичним језицима. Већ са 10 година, превела је један краћи одломак Пиндара, а свој превод „Ноћни призор код Рима“, одломак Бајронова спева „Манфред“,  објављује с 13 година у Бранковом колу августа 1905. Надахнута античким јунакињама, 1906. у ђачкој бележници записује и своје прве три поетске драме.

Диплома београдског универзитета 1920. године

Управо у свету антике и Старе Грчке Аница је пронашла своју вечну инспирацију и узвишени модел живота и слободе за које је била уверена да су примењиви у свакодневици свих људи. Од своје 12. године писала је и драме.

Аница Савић као студент у Трсту

У „Бранковом колу“ објављује и своје песме, равноправно поред Лазе Костића и Јована Јовановића Змаја. Идуће године преводи Шелија, а ускоро у српску књижевност уводи дотле непознатог лиричара Емила Верхарна. Истовремено, у школској свесци исписала је три поетске драме Ниова, Ифигенија и „Последња свештеница“ Паладе Атине. Урош Предић, пријатељ њеног оца говорио му је да ће се Аницом поносити „све српство, а дивиће јој се, надам се, и ван српства“.

Време 27. септембра 1929. године

Уписује се на студиј класичне филологије на Универзитету у Бечу 1910. године. За њом се у Беч селе и родитељи. Студирала је код професора Лудвига Радермахера, с којим је до краја остала у преписци. Академске 1913/1914. апсолвирала је класичну филологију, али се због почетка Првог светског рата она и њена породица враћају у Нови Сад, у Лазаревој улици, где проводе ратне године. Четири ратне године Аница проводи у Новом Саду, онемогућена да се бави научним радом, али зато предана читању грчких и римских писаца. За Аницу овај период представља стагнацију у њеном институционалном напредовању и формалном образовању.Волела је Старе Грке и енглеску књижевност. Била је велики поклоник Лазе Костића, као једна од ретких у то доба. После рата се посветила проучавању мистичних, античких религија.

Указ о запослењу у Женској гимназији у Новом Саду

Иако је у Бечу већ одслушала осам семестара, у Београду је морала уписати још два да би стекла право на дипломирање. Дипломски испит на београдском Филозофском факултету полагала је од 28. до 30. јуна 1920. године (Класични језици с књижевностима, Историја старог века, Археологија, Немачки језик с књижевношћу) и тако дипломирала. Двадесетих година пријавила је докторски рад код Богдана Поповића о граматичкој психологији у Шекспира, али је, по свему судећи, од тога брзо одустала. Суплент Новосадске државне женске гимназије постала је 1920.

Са амбицијама и образовањем које је поседовала желела је да ради на универзитету, међутим у универзитетским круговима су постојали велики отпори за тако нешто, па је Аница највећи део своје професионалне каријере провела као професорка у гимназијама често мењајући место запослења. Радила је у неколико гимназија у Новом Саду, Београду, Скопљу, Сарајеву.

Време 25. март 1925. године

У Београд прелази 1922. године. У Београду је савременик новом таласу великана српске и југословенске књижевности са којима сарађује у обнављању културног живота нове југословенске престонице Тих година у друштву је с Милошем Црњанским, Тодором Манојловићем, Исидором Секулић, Ивом Андрићем, Станиславом Винавером, Десанком Максимовић, Сибом Миличићем, Ксенијом Атанасијевић и другима. Сарађивала је у првом послератном књижевном часопису «Дан», изажају авангардних тежња младих писаца који су се стекли у Београду и Новом Саду.

Од 1922. Аница Савић Ребац радила је као суплент латинског језика у Трећој београдској гимназији, а 1924. положила је и професорски испит, уз латински и грчки као главне предмете и француски као споредни.. Преводила је и српска дела на стране језике, тако, преводи Његошеву „Лучу микрокозму“ (издата постхумно), на немачки и енглески језик и о томе је посветила неколико радова.

Време 28. март 1929. године

У то доба је писање есеја и античких студија била њена главна преокупација. После студија се укључује у модерне европске културне токове, сарађује с бројним светским интелектуалцима – Томасом Маном, Лудвигом Радермахером, Хансом Лајзегангом, Ребеком Вест. Када је 1926. основан ПЕН центар у Београду, Аница је као афирмисана песникиња и есејистичарка, заједно с Десанком Максимовић била међу првим књижевницама које су примљене у чланство. Група београдских интелектуалки, међу којима је и Аница, оснива 1927. године Југословенску грану Међународног савеза универзитетски образованих жена и члан његова управног одбора. Основна делатност Удружења, које је било прожето феминистичким духом, јесте одбрана професионалних интереса високо образованих жена.

Хасан Ребац – животни сапутник и ослонац

На лето, 25. јула 1921. удаје се у Новом Саду. Аница се удаје за Хасана Репца, Србина муслиманске вероисповести из Мостара, тадашњег начелника муслиманског одељења Министарства вера у Београду, и од тада додаје и његово презиме – Ребац. Хасана Ребца је Аница Савић упознала сасвим случајно. Неки кажу да је њихов први сусрет био у Паризу. Хасан је био висок, наочит, што му и име казује у преводу са турског, огроман и весео. Хасан је дипломирао на париској Сорбони 1918.  оријенталне језике, а био је и један од двојице првих Срба муслимана који су дипломирали на Београдском универзитету пре 1912. године.

У току ратова 1912-1918 био је добровољац. У Првом балканском рату био је у одреду војводе Вука, те ратни друг Јосифа Михаиловића из Кумановске битке, о коме је дугогодишњи градоначелник Скопља оставио сведочење у својој књизи У одреду војводе Вука до Кумановске битке – Успомене и доживљаји, Скопље 1937, стр. 5-6. Повлачио се са српском војском преко Албаније у Првом светском рату, након чега је преко Солуна отишао у Француску и у Паризу одбранио докторат. Одликован је албанском споменицом.

Након рата ће се активно укључити у рад културног друштва „Осман Ђикић“ у Београду, члан и секретар удружења српских четника 1903-1912 од оснивања 1921 итд.

Однос Хасана и Анице био је однос пун љубави, разумевања и подршке и поред различитих политичких, националних и верских предрасуда средине. Наиме, мешовити православно-муслимански брак никада није наишао на разумевање ни једне ни друге средине, а додатно им је био отежан положај тиме што ни једно ни друго нису били посвећени верници, чак напротив. Обоје су својим прогресивним ставовима надилазили средину у којој су живели и радили, а у очима јавности су једно другоме били слаба тачка: у новосадским и београдским круговима о Аничиној удаји за муслимана говорило се као о нечему несхватљивом, а у муслиманским круговима Хасан је био негативно коментарисан како због тога што му је супруга хришћанка, тако и због тога што је исувише образована и самосвесна личност.

Наставиће се…Савић

Приредио: Милош Стојковић, КГ5

Српски културно информативни центар СПОНА – Скопље