Аница Савић Ребац је била веома посвећена педагошком и научном раду, али је налазила времена да ради и у Институту за књижевност САНУ, и у Удружењу књижевника, и у АФЖ-у… Припадала је свом времену.

Радила је изузетно много: на Коларцу у априлу 1945. држи предавање „О једној песми Лазе Костића“, „Предприказ Софоклове Антигоне“, „Античка демократија и социјални проблеми“, „Лукреције, песник античког материјализма“, „О народној песми Цар Дуклијан и Крститељ Јован“, „О педесетогодишњици Буденброкових“, „Око препева Гетеовог Фауста“, „Проблеми историјске улоге хришћанства“, „Његош и богумилство“. Уз грандиозна, истовремено публикована дела „Античка естетика и студија о књижевности“, „Предплатонска еротологија“, „Флорентинске ноћи“, „Хеленски видици“, „Алекса Шантић: из Хајнеове лирике“, „Емил Верхарн“, „Томас Ман и Зачарани брег“, „Шели и универзални лиризам“, „Томас Ман и проблем уметника“, „Јован Дучић“, „Милутин Бојић“, „Светозар Ћоровић“, „Милица Стојадиновић Српкиња“, збирке песама „Вечери на мору“, Songs and Poems of the partisans.

Аница Савић Ребац

Аничин преводилачки и књижевно историјски, али и теоријски рад, посебно после Другог светског рата, обележило је студиозно проучавање књижености Петра II Петровића Његоша. Можемо слободно да кажемо да Аница спада у прве научне ствараоце посебне књижевне студије или подтеорије коју бисмо означили термином његошологија. На енглески и немачки језик успела је да преведе непревазиђени текст Луче микрокозме. За Аницу Савић Ребац Луча микрокозма била је највиши израз југословенске културе, не у национално-интегративном и покретачком контексту, као што је то био Горски вијенац, већ у богатству философско-поетских мотива инспирисаних гностицистичким, богумилским, па чак и кабалистичким фундаментима инспирације, омеђене столећним достигнућима антике, старословенског наслеђа, хришћанске догме, ренесансе и барока у којима су се генији Овидија, Лукреција, Дантеа, Милтона, али и Гетеа сјајно синкретизовали са зороастријанским и манихејским митско-религијским представама.

Време 05. фебруар 1936.

Томас Ман је унио њене одломке у своје дјело, Ребека Вест је усхићено писала о српској философкињи и поетеси. Само у Србији, Аница Савић Ребац није имала подршку за оно што је радила. Мало ко је могао да разумије њену философску поетику, а још мање њен научни увид у Његошеву Лучу. Јован Дучић је записао да ће њено дјело критика вјероватно прећутати јер не постоји нико ко би о њему знао да каже праву ријеч.

Урош Предић насликао је портрет Анице Савић Ребац 1919. За време свог живота и рада писала је Емилу Верхарну, Јовану Дучићу, Волту Витмену, Светозару Ћоровићу, Милутину Бојићу, Алекси Шантићу, Милици Стојадиновић Српкињи, Хајнриху фон Клајсту, Штефану Георгеу, Томасу Ману, Шелију и другима.

Други о Аници и Аница о себи – живот као античка трагедија

Академик Милан Кашанин у својим каснијим сећањима на Аницу Савић Ребац наводи разлике које је имала са Исидором Секулић, још једном женом великим интелектуалцем свог времена: „…велике сличности и разлике са Аницом, обе су велики читачи и велики познаваоци светске књижевности, маестрални писци и невероватне интелигенције.

За разлику од Анице која је била мирне природе, меланхолична, Исидора је била динамична у мислима и делању те су се у томе и различите.“ Даље наводи: „Цео Нови Сад је говорио о њеном дару и њеној интелигенцији, о томе да чита на немачком, на енглеском, на француском, на латинском, на грчком и да од своје четрнаесте године пише песме које јој објављују књижевни часописи.

Аница припада оној струји европске и југословенске интелигенције потекле из грађанских слојева која је артикулацију својих политичких уверења нашла на левици. Разуме се, њене левичарске идеје особите су провенијенције, њени интелектуални видици су широки. Аница се, од најраније младости, надахњивала визијом античких комунистичких утопија, богатом и разноврсном европском хуманистичком традицијом, Шелијем, Верхарном…

Социјалистичке идеје Аница није прихватала из помодарства, нити на површан или догматски начин; са њој својственом радозналошћу и луцидношћу, она је трагала за њиховим историјским и актуелним смислом. У преписци са својим бечким професором Л. Радермахером, она тражи детаљнија објашњења о настанку и судбини комунистичких идеја у античко доба…„, навела је Љиљана Вулетић у својој монографији о Аници Савић Ребац.

Аница Савић Ребац је била изузетно везана за супруга. Због мужевљеве болести, отказује учешће у многим међународним научним састанцима. Пошто је он умро 3. августа 1953, Аница је исте ноћи себи пререзала вене. Преживела је, али од самоубиства није одустала. Свој је живот окончала 7. октобра 1953. у Ђуре Стругара 8 (данас Цариградска).

Није желела да живи без Хасана и сматрала је да без њега више нема свету шта да понуди. Пронађена је на плавом канабету прекривена јорганом и тај комад намештаја опоруком је завештала Матици српској, где се и сада налази у њеним свечаним салонима. Сутрадан, 8. октобра 1953. одржана је комеморативна седница факултетског савета на којој је говорио проф. др Милан Будимир у име Катедре за класичну филологију. Покопана је 9. октобра 1953. на Новом гробљу у Београду поред свог супруга.

Слово је одржао проф. др Миодраг Ибровац. Свечана седница у поводу двадесет година од њене смрти одржана је 10. децемба 1973. Говорили су др Даринка Невенић Грабовац, др Љиљана Црепајац, др Фрањо Баришић и др Никша Стипчевић. Тада је приређено и „Вече сећања на Аницу Савић Ребац“ на Коларчевом народном универзитету, где је уводну реч казао др Димитрије Вученов.

О самом смислу свог живота Аница преточила у свом опроштајном писму,које је остало на столици поред канабеа у њеном стану и које је истовремено и њено последње филозофско дело: “Ово што чиним, чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће поникло је, такорећи, заједно са мном, развијало се нарочито под утицајем античких схватања о самоубиству и постало једно од одредница моје животне концепције, од органских закона моје природе… То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у овом часу, али баш зато не желим да живим бедно…. Живот ми је даровао многе предности, па и ову последњу да могу умрети свесно и аутономно.”

Отргнута од заборава – Спомен плоча у Београду

            Прву синтетичку и критичку биографију, као и приказ њених филозофских и књижевних дела, а тиме и поновну реафирмацију заброављеног лика и дела велике Анице Савић Ребац објавила је Љиљана Вулетић, ауторка монографије „Живот Анице Савић Ребац“ из 2002. године. Поред ње, важан подухват вредан дивљења ваља истаћи и прегалштво Новосађанке Даринке Зличић, класичне филолошкиње, која је распродала сопствену имовину како би објавила сабрана дела Анице Савић Ребац. 

Закаснело, али ипак значајно враћање дуга заборављеној хероини крунисано је свечаним откривањем рељефне Спомен-плоче 27. марта 2012. године, на згради у којој су Аница и Хасан живели, у Цариградској 8 у Београду.Отварању обележја присуствовали су тадашњи министар културе Предраг Марковић, филозоф Љиљана Вулетић, ауторка прве свеобухватне студије о Аници Савић Ребац, проф. др Мирослав Вукелић и председница општине Стари град Мирјана Божидаревић, док јеАничине стихове представила глумица Биљана Ђуровић.

За понос и дуго сећање Ромеа и Јулије бурног историјског времена на брдовитом Балкану.

Приредио:

Милош Стојковић, КГ5

Српски културно информативни центар СПОНА – Скопље