У јесен 1930. Аничин муж Хасан Ребац бива премештен у Скопље, те се заједно селе из Београда. Те исте године умире и њен отац, Милан Савић, те јој супруг остаје једини ослонац. Хасан је у ствари деградиран, смењен са положаја начелника одељења за муслимане Министарства вера у Београду и постављен за управника Дирекције муслиманских вакуфских имања (данас зграда Ибни пајко), истовремено предавајући оријенталне језике у скопској Медреси.

Хасан и Аница Ребац

Обоје су били републиканских политичких уверења, као и социјалистички настројени, те је то био повод да Хасан искуси оштрину политичког прогона.

Аница је у Скопљу најпре радила као професор латинског, грчког, немачког и француског језика у Женској реалној гимназији „Краљица Марија“ и Великој медреси „краљ Александар I“. На медреси је била професор грчког, латинског, немачког и француског све до марта 1941, с прекидом од октобра 1938. до марта 1939., када је била додељена Женској реалној гимназији у Новом Саду. У Скопљу су живели недалеко од Медресе, у улици Краљице Марије бр. 3 (данас Илинденска улица), у којој су махом становали учитељ, професор, виши чиновници и официри – културна и друштвена елита града.

Аница Савић Ребац

Боравећи у Скопљу Аница Савић Ребац уз интензиван научни рад, преводи новеле Томаса Мана. Тада са Маном одржава интензивну преписку. Из неколико сачуваних писама извјесно је да је велики њемачки писац и нобеловац као материјал за свој роман „Јосиф и његова“ браћа користио њен научни рад Калистос, о повезаности свјетлости, љепоте, љубави и сазнања.

На позив Филозофског факултета у Скопљу исте године почиње предавати латински и грчки језик као хонорарни професор, поставши тиме прва жена универзитетски професор у Скопљу и целој Југославији. Од раније суочена са бројним отпорима интелектуалне и академске заједнице, из разлога чисте суревњивости колега, професори на Филозофском факултету у Скопљу, али и касније у Београду упорно су одбијали њене апликације за сталним професорским местом на некој од катедри Универзитета, па је 1932. године први пут и пензионисана.

У пролеће 1932. предала је докторску дисертацију „Предплатонска еротологија“ Филозофском факултету у Београду, који ју је примио 21. октобра 1932. Извештај су написали Никола Вулић, Веселин Чајкановић, Драгиша Ђурић и Милан Будимир. Докторски испит положила је 25. октобра 1932. и промовисана у доктора филозофије 18. фебруара 1933. г. од Веселина Чајкановића. Тиме је Аница постала једна од ретких жена доктора наука у Европи међуратног доба.

Аница Савић Ребац

Поменуту докторску дисертацију представљала је, као и данас, изузетно дело филозофске мисли, објавила је у Скопљу исте 1932. године, у издању чувеног издавачко-графичког предузећа „Крајничанец“, чији су власници браћа Тодор, Коста и Лазар живели у истој скопској улици као и Аница и Хасан. У пролеће 1933. враћена је у активну службу и постављена на Велику медресу краља Александра И. Неко време ради и на медреси и на факултету, али у јесен 1933. оставља положај хонарног наставника скопског факултета због бројних обавеза на медреси, оних око израде докторске тезе и због здравља.

У Скопљу се 1936. пријавила на конкурс за избор наставника у звање доцента Филозофског факултета, али нажалост није изабрана. Показало се да су стрепње Уроша Предића биле основане.

Скопље

Препреке, оспоравања, завист… Никад, у ствари, није могла да оствари каријеру достојну њеног дела и способности. У Другу мушку гимназију у Скопљу премештена је 1. марта 1941, а већ 2. јуна у Женску реалну гимназију у Нишу. На дужност није ступила јер је одбила служити под окупацијом. Други пут је пензионисана 6. децембра 1941.. За време живота у Скопљу радила је на чак шест различитих места.

Током боравка у Скопљу Аница Савић Ребац одржавала је одржавала интезивну преписку са истакнутим европским интелектуалцима: Лудвигом Радермахером, Хансом Лејисенгангом, Денијем Сораом, Герхардом Схолемом, Томасом Маном, Ребеком Вест и другима. Поткрај боравка у Скопљу, 27. фебруара 1939. Аница и Хасан потврђују свој грађански брак пред Среским шеријатским судом.

Од 1933. до 1936. била је председница Удружења универзитетски образованих жена у Скопљу.

Аница Савић Ребац и Томас Ман

У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду чува се једно драгоцено сведочанство о кореспонденцији између Томаса Мана и Анице Савић Ребац, класичног филолога, преводиоца и есејисте. Наиме, Аница Савић је интензивно преводила дела модерних немачких аутора, као и значајне новеле Томаса Мана и одломак „Чаробног брега“. Испод сваког превода Манових дела, стајало је да је преведено „уз дозволу аутора“, што јасно говори да су имали личну и непосредну кореспонденцију. Поред тога објавила је више луцидних есеја и критичких приказа, приближивши тако немачког романсијера српском читалаштву.

Од посебне је важности чињеница да се Аница Савић дописивала са Маном, али је сачувано свега једно писмо из 1929. године које је Ман упутио Аници док је живела у Скопљу. У писму се Ман захваљује на примерцима њених превода новела „Тонио Крегер“, „Тристан“ и „Смрт у Венецији“. Њихова кореспонденција довела је и до сарадње и међусобног утицаја. Након објављивања своје дисертације „Предплатонска еротологија“ у Скопљу 1932. г, један њен део Аница је превела на немачки језик, који је објављен у једном од књижевних часописа. У том периоду је и чувени немачки писац, од 1929. г. и нобеловац, Томас Ман објавио делове свог будућег романа „Јосиф и његова браћа“, те наставили да размењују идеје и погледе о разним темама, пре свега о тезама које је Аница навела у својој „Предплатонској еротологији“.

Скопље

Међусобна кореспонденција и размена идеја између Анице и Тоамса Мана била је најинтезивнија 1937. године док је боравила у Скопљу. Ман јеуправо из њене докторске дисертације и Аничиног текста „Kallistos“, користио неке теме за свој роман „Јосиф и његова браћа“. Објавивши текст у Wiener Studien-у, Аницаје 1937. године послала сепарат „Калистоса“ Ману, који га је пажљиво ишчитао, бележећи своје коментаре на маргинама, које ће касније унети и у свој чувени роман.

Ребека Вест код Анице Савић Ребац у Скопљу

На пропутовању кроз Југославију 1937. г чувене британске новинарке, писца и књижевног критичара Ребеке Вест и њеног супруга, посетили су Хрватску, Далмацију, Херцеговину, Босну, Србију, Македонију, Стару Србију и Црну Гору.

Скопље 30-тих година – улица Краљице Марије.

На наговор Станислава Винавера (у књизи је представљен кроз лик Константина), водича Ребеке Вест и Аничиног и Хасановог пријатеља, посетили су Скопље.

Јосиф Михаиловић (1887-1941) ратни друг Хасана Репца

Током боравка у Скопљу Ребеки Вест и њеном супругу домаћини и водичи у градуу и околини били су управо Аница и Хасан Ребац, тада професори на скопској медреси. Ово познанство учиниће да Ребека и Аница остати и остати блиски пријатељи, често водећи међусобну преписку на енглеском. Одушевљена људском величином и интелектуалном ширином својих домаћина, Ребека Вест доживела је Аницу Савић Ребац и њеног супруга Хасана Репца као „стубове цивилизације“, овековечивши их у свом познатом путопису „Црно јагње и сиви соко“ (Black Lamb and Grey Falcon: A Journey Through Yugoslavia, London 1941).

У књизи је описано шестонедељно путовање Ребеке Веск са њеним супругом кроз Југославију 1937. г, али је због својих изразитих антикомунистичких ставова у књизи, ово дело у Југославији први пут објављено тек крајем 1980-их, пред њен други и коначни распад.

Аница и Хасан су у књизи Милица и Мехмед.Аница Савић Ребац, под именом Милица, појављује се не само као нова пријатељица, већ и као интелектуални водич који на крају открива Ребеки Вест ритуале који ће ауторицу довести до насловне метафоре њене визије Балкана.

Рат и поратно време

Други светски рат брачни пар је провео у тешким условима окупације, првобитно у Скопљу, а јула 1941. стижу у централну Србију, прво у Трстеник, после у Врњачку Бању. Због четничких претњи Хасану, напуштају Врњачку Бању у септембру 1943. и беже у Београд с намером да пређу у Босну и придруже се партизанима.

По повратку у Београд Аница и Хасан су обоје без посла (обоје превремено пензионисани) и без стана. Једно време „станују“ у једној учионици Филозофског факултета коју рано ујутро напуштају да би могла да служи својој намени. Хасан и његова супруга нису учествовали у оружаним борбама покрета отпора у време Другог светског рата и окупације отаџбине, али су њихове симпатије апсолутно биле на страни антифашистичке политичке и културолошке и то левичарске платформе, како је своје позиције Аница појашњавала у писмима Ребеки Вест и Томасу Ману.

У марту 1945. Аница је постављена за професора Четврте женске гимназије у Београду, а већ у октобру премештају је у Сарајево. Као да се понављају скопске године када су је стално премештали из једне школе у другу. Ни после Другог светског рата није одмах могла да добије посао на факултету. Најзад, октобра 1946. постављена је за ванредног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду за предмет Историја римске књижевности и латински језик. Након рата, Хасан је изабран за народног посланика у савезној скупштини. Добијају стан у улици Ђуре Стругара, у коме је Аница отворила својеврстан дебатни салон, у коме је окупљала младе научне делатнике и уметнике.

Време 19. Фебруар 1933.

 

Међутим, ни на Београдском универзитету, као и некада у Скопљу, Аница Савић Ребац није дочекана раширених руку. На катедри за класичну филологију затекла је њене менторе Милоша Ђурића и Милана Будимира, наше иначе веома цењене класичаре, који се нису према Аници Савић-Ребац односили са дужним поштовањем –  због њеног пола, или због слободе да се уда за човека друге вере, или због политичких убеђења, или тек због тога што су се осећали угрожени  њеним огромним интелектуалним потенцијалом.. Иако су врло добро упознати с њеним импресивним опусом, међународним угледом, обојица се односе према њој као према некоме ко је на Београдски универзитет доведен, ко је ушао на мала врата, политичком пречицом. Аница је тада била једина професорка.

Наставиће се… 

Приредио: Милош Стојковић, КГ5

Српски културно информативни центар СПОНА – Скопље