Рат траје и добар склад између савезника, који више не подржава одушевљење из првих дана, долази у опасност да се помути. Мала Србија највише страда због овог стања ствари, записао је Арчибалд Рајс, наводе у фељтону Вечерње новости.

Мучне борбе на француском фронту, недаће на руској ратној позорници чине да велики савезници желе једну диверзију која би олакшала ова два фронта. И у њиховој мисли српска војска би требало да то изврши, предузимајући офанзиву против Аустроугарске. “Готово више нема трупа против вас. Ви више не чините ништа. Пређите Саву и Дунав и пођите на Будимпешту” кажу Лондон, Париз и Петроград.

“Ми то не можемо. Наше трупе су десетковане тифусом, пошто су изгубиле много људи прошле јесени у крвавим борбама на Церу и Јадру, на Руднику и Колубари. Ако смо мало боље опремљени него раније, нама ипак недостаје много најпотребнијих ствари да се упустимо у сличну авантуру. И, рецимо да упутимо 150.000 до 200.000 људи у Мађарску, ко ће бранити наших око 1.000 километара границе од Бугарске која само чека згодан моменат да нас нападне? Најзад, ако Аустро-Немци одвоје са свог руског фронта једну јаку војску – а они то могу да учине – која ће пресећи нашу и уништити је, да ли ће вам бити нешто боље онда кад непријатељ заузме Србију и пружи руку преко Бугарске, немоћне или већ задобијене за централне силе, Турцима? Ми бисмо радо пошли у Будимпешту, али замените онда нашу војску у Србији са 150.000 савезничких војника” одговара Крагујевац.

Велики савезници одговарају: “Ми не можемо да одвојимо толико снаге у Србију чији је фронт само споредни фронт. Главни фронт је француски, а затим руски. На вашој страни неће се извојевати одсудна победа. Ви можете без бриге превести вашу војску с друге стране, јер немате ничега да се бојите од Бугарске. Она ће остати неутрална или ће она бити с нама. Наши дипломати одоздо нам то тврде. Нападните, цео свет треба да ради, а не да не чини ништа као ви сада.” Али велики савезници су се двоструко преварили. Најпре, Бугарска није остала неутрална, она се борила на страни централних царевина. Затим, одсудна победа у рату извојевана је на Добром Пољу. Без ове победе, пораз Немаца био би далеко од тога да буде потпун. 150.000 савезничких војника, упућених у пролеће 1915. у Србију, скратили би рат за три године.

Поврх тога, дипломатске битке које се воде у овом тренутку, исто толико су важне као и стратегијске битке. Русима не иде добро и савезници Антанте требају нових снага, регрутованих међу неутралнима. Стога би они хтели увући у борбу и Румунију. Али ове земље чекају да им се масно плати њихова помоћ, а савезници, обећавају им све што хоће… на штету Србије и без њеног питања. Тако је обећано Бугарској, у случају да Србија добије Босну и Херцеговину, да јој се уступи цела српска Македонија; Велес, Штип, Битољ, Прилеп и, чак, Охрид. Она би исто тако добила од грчке стране Кавалу, Драму, Серес. Најзад, уступа јој се Једрене и линија Мидије. Тако би мирно лишили Србију плода њена два последња рата. Срби не траже ништа, али они исто тако неће да се располаже њиховом територијом чак да се и не питају. И они имају потпуно право!

Румунима савезници обећавају као цену за њихову интервенцију цео Банат до Земуна, Буковину и Трансилванију. Румуни од своје стране вратили би Бугарима што су им узели 1913. Поред тога, Италија се креће. Она је већ тражила као одштету за свој улазак у рат један део Далмације са Сплитом, Шибеником и острвима, Трст, Ријеку и Трентин, руднике у Тунису, земљиште у Малој Азији и Додеканезу. Сада она неће “велику Србију” – још се није говорило о Југославији – али она жели мноштво малих балканских држава у којима би она лако успоставила свој утицај. Тако она сада флертује иза кулиса са оним старим лукавцем као што је био црногорски краљ Никола. Она за то тражи аутономију Хрватске и подржава начело потребе албанске државе.

Док тако располажу, и не питајући је, са малом савезницом, велики деле између себе кожу Аустроугарске и Немачке. Енглеска, на пример, тражи све немачке колоније. Она која је жртвована, то је Србија. Па ипак, она не заслужује такав поступак. Најпре, она је тукла заједничког непријатеља.

Србија је верна своме обећању, она је увек одбијала сепаратни мир. Чак у овом тренутку Аустроугарска тражи да са њом закључи мир и то посредством румунског државника Маргиломана. Аустроугарска би уступила Србији Босну, али она одбија.”Рат је почео у нашој земљи” казао ми је принц регент, “и поред свега тога што је он био одлучен и што би био плануо такође из неке друге побуде, да нису нашли као изговор сарајевски атентат, Србија намерава да остане верна обавезама које је преузела према својим савезницима”.

То су заиста биле племените речи, ако човек познаје дипломатску акцију великих сила Антанте, акцију која може да обесхрабри и најхрабрије. Руси се показују готово увек најнепопустљивији. Војска Карађорђевића морала је да заузме један део Албаније до Елбасана да би могла да се брани. Као и 1913, рођени савезници Србије хоће да је одатле изагнају и велики кнез Николај упутио је један бесан телеграм принцу Александру.

Маневри Бугарске су занимљиви. Њено држање остаје загонетно. Њој на челу стоји краљ који је много више Мађар и Немац него Бугарин, и отворено аустрофилско министарство.

Радославов је студирао у Хајделбергу и познат као стари присталица Стамбулова. Његове везе и његови аустро и германофилски осећаји познати су. С друге стране, један део народа држи се Русије и влада је приморана да му чини уступке. Она то чини на начин Саландриног кабинета пре уласка Италије у рат, а који је, остајући потајно на страни Тројног споразума, преговарао форме ради са Аустријом. Исто тако, Радославов кабинет преговара са Русијом.

Ипак, да би учинио споразум немогућним, он поставља неоствариве услове. Тако он тражи не само целу Македонију, подразумевајући ту и део о чијем припадању је требала, по српско-бугарској конвенцији од 1912. да одлучи арбитража руског цара, него он још иште српске вароши Пирот, Врање, Зајечар и, поврх тога, излазак на Јадранско море, дакле он хоће да анектује бар један део Албаније.

Бугарски захтеви су такви да српска влада никада не би могла да их прими, и то тим мање, јер зна да су Бугари незасити. Они ће онда тражити и Ниш који им је давао санстефански пројект Руса Игњатијева, и долину Мораве као природно продужење вардарске долине. Цео свет у Крагујевцу има врло јасан утисак да су се Бугари решили већ давно. Они су већ на страни централних сила и чекају само повољну прилику, где је успех осигуран, да отворено стану против савезника Антанте.

Мешетарења из Софије

Енглески, француски и руски дипломати не виде опасност од двоструке игре из Софије. Они су убеђени да Бугари само траже да пођу с њима под условом да их Србија плати. Ова заслепљеност постаје просто невероватна на крају лета, кад савезници наређују Србима и Грцима да даду Бугарима целу Македонију и кад ови последњи, поред све српске резигнације, постављају нове захтеве да добију времена да заврше своје припреме за улазак у рат на страни централних царевина.