„Био једном један лав… какав лав? Страшан лав…“

Прошло је 68 година откад је чика Душко Радовић, добри дух Београда и глас омиљен да га границе и меридијани нису могли укалупити, овековечио краља животиња у песмици која почиње управо овим стиховима. 68 година од њеног настанка и 38 од чика Душковог укрцавања на воз за вечност, српски мудрац (коме се приписују свакојаке беседе, поштапалице, доскочице, пословице, цитати…) није успео да пронађе достојније отелотворење овом лаву него што је – српска кошарка. Наши су кошаркаши кроз историју (узећу ону од 95` па овамо) деловали баш као тај лав – оштри зуби, љут став, јели су „шта су хтели“… Међутим.

Како време одмиче, ова последња три описа све више бледе, док све јасније видимо оно БИО ЈЕДНОМ… „Био“. Слути да више није. „Једном“. Неко време које није ово. Желели ми то признамо или не, наш лав одавно никога није озбиљно ујео, а камоли појео. Потврду смо добили током овогодишњег септембра који је требао да залечи ране са Мундобаскета 2019 када је можда никад јача екипа у последњих десет година уместо медаље освојила тек пето место, а уместо тога, на још свежу рану нам је само посута со. У својим смо главама и емоцијама (нашу честу спортску нереалност овога су пута по рамену потапшале и кладионице и разни вајни стручњаци и експерти) били пројектовани да завладамо Европом, али смо се уместо тога вратили на аеродром са кога смо отишли већ након 1/8 финала.

Како? Зашто? Је ли морало тако…? Нећу покушавати да дајем некакве одговоре, има много озбиљнијих кошаркашких мозгова од мене, али ћу поделити нека своја размишљана, па покушајмо да пронађемо логику.

Четири су главна разлога зашто смо, што би народ рекао, „рикнули“.

Селектор

Пошто је наш човек у 99 од 100 случајева склон да нешто извуче из контекста, осећам се дужним да се одмах оградим – не, ово НИЈЕ такозвани хејт или непоштовање селектора Светислава Пешића. То је човек који ми је улепшао детињство титулама са Еуробаскета 2001 и Светског првенства 2002, и на томе му заувек хвала. Али сада је 2022, и будимо искрени, господин Пешић није више онај који је 2001„чистио“ врели истанбулски паркет са надобудним Шпанцима, никад јачим Турцима и хиљадама напаљених домаћих навијача у финалу, и који је 2002 у сред Индијанаполиса редом „пошамарао“ амерички „Дрим тим“ и антологијски састав Аргентине у борби за злато. Није пука флоскула, већ своју реч имају чињенице. „Пукли“ смо од истих оних Италијана који су нам прошле године у сред Београда срушили снове о Олимпијади, и на потпуно исти начин. Више ми је мрско одговарати онима који кажу „Ма посрећило им се тог дана, не могу они више никад то поновити!“. Е па није тако. На тај су нас начин добили 2021, на тај су нас начин добили 2022. Једном је изузетак, други је пут већ правило. Зар није селектор Пешић гледао како су нас победили прошле године, па да спречимо исти „циркус“ и сада? Зар није научена лекција? Одговор знамо. Друго што му се може замерити – држање на клупи најбољег играча света Николе Јокића у тренуцима када врућа Италија креће да сипа са свих страна, и када у тренутку где се не можемо одбранити (пошто нисмо научили лекцију), требамо бар покушати да парирамо поенима које „Јокара“ има у малом прсту – што шутем, што креацијом.

Када „воз крене у кукуруз“, тешко га је после вратити на шине. Сазнали смо из прве руке. Други је утисак да је можда мало превише времена у игри провео Никола Милутинов, у време чијег присуства на терену Италија има +16. Видело се да брзим Италијанима одговара Николин спорији ритам и то су искористили. Треће – у минутима када је противник преузео иницијативу, па и резултат, изостала је селекторска реакција и виду конкретног савета или неког „марифетлука“ каквим су се мангупски служили Дуда, Сале, Жељко…, и каквог нам је „продао“ њихов селектор Поцеко. И не, није у питању само Еуробаскет. Нама у ваздуху виси и пласман на следећи Мундобаскет. У првој смо групи изгубили од Летоније и кући од Белгије, а да смо оба пута прокоцкали лепу предност у другом полувремену (+9 против Летоније, +10 против Белгије). Због тога нисмо пренели бодове са којима би се лакше дисало. Јесте мало пао камен са срца након победа против Грчке и Турске, али против Грчке смо се морали презнојавати у продужецима након што су нам стигли 8 поена предности на минут и по до краја, а Турску смо победили и последња два минута након што смо „просули“ 21 разлике! Када видимо да нешто не иде, зна се чија је одговорност да нешто преузме.

Свако поштовање и част селекторовим годинама, али ниједна репрезентација нема времешног човека на клупи као Србија. Пешић јесте доктор кошарке, али се кошаркашка медицина доста променила за ове две деценије. А није да немамо млађих стручњака који поседују све што један српски домаћин на месту селектора треба поседовати – знање, дрскост, мангуплук… Дејан Милојевић, Сале Ђорђевић, па и Влада Јовановић… на крају крајева, зашто да не и Дејан Радоњић? Опет – хвала Светиславу Пешићу на улепшаном детињству, али сматрам да ова детињства сада могу обрадовати људи који се зову другачије.

(Упитан) ростер

Ростер, илити састав. Још једна од одговорности селектора. Дубина и ширина састава могу бити кључни фактор у (не)освајању медаље. Верујем да је селектор хтео (и мислио да је то учинио) да изабере најбоље, али је ли уистину тако? Лично, када се ради о репрезентацији, тотално сам оперисан од навијачких прича и фазона, сви су ми играчи браћа рођена. Међутим, будимо искрени… Немања Недовић. Један од играча за које ми није било право када га Сале није повео у Кину пре три године, јер поштујем га и волим његов стил. Али Немања је нажалост момак склон повредама чини се, као нико у Европи. Играч – лутрија. Може „утрпати“ 30 када је здрав, али нико не зна до када ће то трајати. Прочитах на једном форуму један коментар, који је и мене заболео као навијача и човека који саосећа – момак као да је од стакла или пур пене. Када је већ ситуација таква, а ФИБА не дозвољава право промене, треба ли ризиковати када је улог оволики? Душан Ристић. Дечко од 213 центиметара који несумњиво заузима место центра, на којем су већ Никола Јокић и имењак му Милутинов. Је ли било преко потребно водити као трећег центра играча који игра у екипи која је једва остала у првој шпанској лиги, у ситуацији када „дува промаја“ на шутерским позицијама? Двојица која су по мени могла (а овај први је морао) да ускоче, су Огњен Добрић и Данило Анђушић.

Добрић је фајтер, игра одличну одбрану, а знање му сеже и у противни рекет. Са друге стране, Анђушић је тренутно можда једини школовани шутер осим Богдана Богдановића и малог Николе Јовића. Имао је добру сезону у евролигашу Монаку, и у ситуацији када је Богдан повређен, Јовића не пушта Мајами, а има у тиму ко да обавља мање популаран и „прљав“ посао, мислим да је у авиону за Еуробаскет требало бити места за Данила. Резервни плеј – један од горућих проблема, који нажалост нисмо решили и који нас је између осталог и коштао напретка у елиминацијама.

Васи Мицићу јесте била потребна помоћ, али од кога? Свака част Јокићевом умећу са лоптом, али човек није плејмејекер. Алекса Аврамовић је сломио руку, и услед Теодосићевог прецртавања са списка, плеја је морао да глуми Огњен Јарамаз који се комотније осећа на „двојци“ када растерећено може да шутира. Није да Јарамаз не може на плеја, али то је класично ускакање и гашење пожара по потреби. Да поентирам што се ове тачке тиче – не може ме неко убедити да је Шпанија имала јачу екипу од нас. А још какву смо тек могли имати!

Како рече један твитераш, освојише Шпанци са „неким Дијазом, Хаиме Фернандезом и Себас Саизом“. Сигурно добри играчи чим су поведени на Европско, али ништа више од тога и прилични анонимуси. Свака част браћи Ернангомез, али ниједан од њих није ни близу Николи Јокићу. Част и Лоренцу Брауну, али најбољи играч Евролиге није он, већ Василије Мицић. Али ето, на крају, „неки Дијаз, Хаиме Фернандез и Себас Саиз“ се кући враћају као прваци Европе зато што је старилисац Скариоло знао зашто му требају…

Прецртавање са списка Милоша Теодосића

Последња реченица из проблема број два нас води директно ка проблему број три. Колико год се неко не слагао, потписујем са две руке да је Милош Теодосић једноставно морао на Европско првенство. „Стар је, не игра одбрану, руши атмосферу у екипи, угушиће Мицића и Јокића…“. Свега сам се овога наслушао, и одговорно тврдим – небулоза до небулозе. Ево и зашто.

Прво – европски првак Шпанија је у саставу имала чак и старијег Рудија Фернандеза. Решио човек финале. Или знаш, или не знаш. Нема тога „стар је“. Луис Скола је са 40 постао светски вицешампион. „Не игра одбрану“. Па зар до сада ниједан селектор од 2007 па овамо, није знао да је Милошу одбрана тањи део игре? И је ли га ико изоставио због тога? Дуда, Сале…?

Са друге стране, која је између осталог, улога у тиму Марка Јагодића Куриџе, Дејана Давидовца, па и Николе Калинића и Владимира Лучића који слове за одличне одбрамбене играче? Чему центри? Да повуку у одбрани када је на паркету слабија одбрамбена карика – коју у овом случају апсолутно треба истолерисати, будући да је у питању креативни геније. Идемо даље. „Руши атмосферу у екипи“. Није рекао ниједан селектор никада. Чак су и један Дуда и Сале знали мудро заћутати и оставити реч Теу када осете да је он тај који ће да тргне екипу боље него неки цртеж на тренерској табли. Њихове изјаве и снимци сведоче о томе како је Теодосић био продужена рука селектора. Толико о рушењу атмосфере…

Гушење Васе Мицића и Николе Јокића. Сматрам да је Тео довољно зрео и кошаркаш и човек, да у први план стави успех екипе (поготово када зна да му је ово можда последња прилика да се докопа злата), а не своје минуте. Друго, исто то мислим и за Васу и Јокића – знали би када су оне минуте када треба „палицу“ дати Теу. Да је играо само десет минута по утакмици, то би било одлично искоришћених десет минута. И на крају, нешто што многи заборављају – ко је Тео. Рођени лидер. Човек који се не повлачи, човек који је 2009 са 22 године и 32 поена „убио“ већ виђене финалисте Словенце, који је следеће 2010 дао ОНУ тројку преко Гарбахосе. Није је дао Чесима, Израелу, Пољској… дао ју је Шпанији. Како рече прослављени коментатор Слободан Шаренац, „Теодосићу се нешто вуче по поду“. Е на овом Евробаскету нам је фалило „то нешто“ када су кола кренула низбрдо… и на крају, како рече селектор Пешић, „није се Тео уклапао у систем“. А који то систем? Систем нису одваљивања Холандије, Чешке без Саторанског, Пољске која је испала у претквалификације за Мундобаскет (без разлике на њихово полуфинале где је Француска показала и њима и онима који мисле да нам је група била тешка, која је уствари реалност наше групе)… систем је победити педигриране противнике кад крену битке за медаље, извући се кад тонеш. Ми то нисмо имали.

Шта више рећи, а да није речено, и шта написати, а да није написано? То је то. (Златне) Медаље нема (и даље), године пролазе, генерације старе… од последњег злата 2002, прошло је девет Еуробаскета, четири Мундобаскета и пет Олимпијада. 18 великих такмичења (скоро сваке године неко), на којима смо освојили три сребрне медаље, а на три се такмичења нисмо ни квалификовали. Достигнућа недостојна апетита страшног лава…

Остаје нам да се надамо да ће већ следећи играчи који буду обукли дрес на некој великој кошаркашкој смотри, донети кући злато што се злати. Међутим, имамо ли права надати се? Прва велика прилика је већ следеће 2023 године, Светско првенство. Али нама је оно још увек далеко, још увек стрепимо… још увек „дува ветар“ кроз квалификационе прозоре, ветар који би их могао затворити. Поготово ако узмемо у обзир да нам неће моћи помоћи играчи из НБА и Евролиге. Чак и да се квалификујемо, те следеће 2023 ће једна моћна генерација бећ бити на залазу репрезентативне каријере. Богдан ће имати 31, Калинић и Недовић по 32, Лучић 34… вероватно неће бити ни Бјелице са својих 35. Јокић и Васа ће имати по 28 и 29. Многима би то био како се сад назива, последњи плес, имајући у виду да су сада Еуробаскети на три године а овај је тек прошао. Шта после градити око Мицића и Јокића? Видели смо да њих двојица сами не могу повући за читаву петорку. Биће ту Милутинов, вероватно и Добрић и Јарамаз, ако НБА клубови буду разумни а момци довољно патриотски настројени и Алексеј Покушевски и Никола Јовић, али опет се чини некако танким. Шта за то време сазрева у Партизану и Црвеној звезди?

Били навијачи једних или других, погледајмо се у очи и признајмо да су прве петорке скоро скроз стране, а када се узму ростери од по 12 играча, можда дођемо до једне петорке укупно од 24.Њихов пример, да би им иоле парирали, већ следе и мањи клубови. Не делује баш оптимистично. Ни разултати подмладака нису оптимистичнији. Овог лета, неколико је наших омладинских селекција играло велика такмичења. Најстарији омладинци, они до 20 година, су постали прваци. Али Б дивизије. Прваци у друштву Исланда, Финске, Естоније, Албаније, Швајцарске…јесмо се вратили међу најбоље, али то значи да је испред нас до јуче била читава једна дивизија земаља и репрезентација. Ови мало млађи, до 18 година, узели су бронзу, али бар у А дивизији. На правом Европском. Селекција до 17 година је освојила пето место на Мундобаскету свог узраста, док су „клинци“ до 16 година заузели 13. место у Европи и за један степеник избегли испадање у Б дивизију.На ова су четири такмичења наши „другари“ Шпанци покупили два злата и сребро са Еуробаскета и сребро на Мундобаскету. Нерадо, морамо им признати да боље знају шта раде и да су они тренутно најстрашнији лав у џунгли.

А ми, уколико желимо да опет преузмемо примат, мораћемо да смислимо како и шта даље. И мораћемо да то урадимо брзо и ефикасно, јер већ смо на критичној тачки, већ се кувамо на тихој ватри.

У противном, многа ће детињства о српској кошарци да слушају само легенде и предања, а она ће завршити као онај страшни лав у чика Душковим римама…

… на крају га је гумом избрисао извесни Брана.

Никола Здравковић