У организацији СПОНЕ, 14-ог септембра у кафе-књижари „Буква“ биће представљен нови роман Бранка Росића – „Долазак матадора“, који је за непуна два месеца од објављивања стекао статус бестселера којег би читаоци радо гледали у биоскопу или на ТВ екрану. Нова књига једног од хероја са београдског асфалта и промоција у Скопљу је само повод за интервју са Росићем, „принцом писане речи“, како га је Принц Чарлс једном приликом назвао…

Није само актуелни роман „Долазак матадора“ био повод да СПОНА позове и угости Бранка Росића у Скопљу, а да он тај позив пуног срца прихвати. Постоје ствари које се могу подвести под „минули рад” – његове претходне књиге: „За сутра најављују коначно разведравање“ и „А тако је добро почело“, као и чињеница да је његова панк група из 80-их, „Урбана герила“, била оаза из које су се у свет „одметнули“ и писац Владимир Арсенијевић и сликар Урош Ђурић и легендарни Цане из „Партибрејкерса“…

Ипак, како и сам зна да каже, Росића шира публика, посебно она у Македонији, највише зна по његовом новинарском рукопису, а посебно по ангажману у магазину „Недељник“, где веома успешно дуги низ година обавља функцију заменика главног и одговорног уредника. Сасвим довољно разлога за један добар и садржајан разговор за „Слово“.

Иако те шира публика зна као новинара, па и музичара, твоја најновија књига, „Долазак матадора“, дефинитивно те изазива да изађеш „на црту“ новинару у себи и представља те у једном другачијем светлу. Шта те је натерало да пишеш „озбиљније“ ствари од „обичних“ текстова за новине?

– Мислим да са најновијом књигом „Долазак матадора“ престаје постављање питања која су пратила мој почетак као писца. А та питања су била „Да ли је ово компилација ваших колумни?“, „Да ли је ово компилација ваших интервјуа?“…. Сада сви знају да имам, поред новинарске, и каријеру писца. Мислим да је у Србији најсумњивије када новинари пишу романе. Рецимо, у Британији новинарство није сметало ни Џорџу Орвелу ни Тонију Парсонсу. У Србији су новинари који пишу романе сумњиви и одмах дисквалификовани као добри писци, јер по увреженом мишљењу не могу писати добро и једно и друго. Чак ако сте зубар или каменорезац који је написао роман, имате озбиљнији пријем као писац него новинар који је урадио исто.

Судећи по реакцијама на мене су се навикли, па ме сада, када гостујем на телевизији, најављују као писца и заменика уредника „Недељника“.

А сад, да ме убијеш не знам зашто сам постао писац и то у зрелим годинама и након деценија новинарске каријере. Знам да сам био у Берлину и да ми је на памет пала идеја самог краја мог првог романа, па сам онда кренуо у рикверц. Нисам на почетку баш био добар, али ја сам тврдоглав и нисам желео да напустим татстатуру као поражени писац у покушају. Месецима сам радио, а онда се једног поднева све преломило и коначно сам добио одличне реченице. Ослободио сам се патетичне претенциозности у стилу и наоружао се самообразовањем кроз читање Уелбека и Френзена. Од тада мислим да у сваком погледу напредујем, а потврде ми свакодневно стижу од читалаца новог романа.

Где све, као писац, Росић налази мотивацију и потребну грађу за своја дела?

– На годишњим одморима. За „Матадора“ сам једну од јунакиња пронашао на улици. Пролазио сам улицом у граду Руану, у Нормандији, и угледао прелепу просјакињу која је била толико лепа да је могла тог тренутка одатле отићи на неки фешн вик. Питао сам се шта је тако лепу и младу девојку натерало да капитулира и препусти се просјачењу и животу бескућнице. На стотинак метара од ње било је место где је спаљена Јованка Орлеанка. Иза угла су биле велике демонстрације „жутих прслука.“ И ја сам кренуо у машту. Од те бескућнице сам направио нову Јованку Орлеанку која дрма Европу и на крају њу и њеног момка поједе револуција коју су сами изазвали. То је само део приче. Има ту још неколико јунака. Тако да идеје добијам у доколици, а доколицу упражњавам на годишњим одморима и на путовањима. Неко посматра катедрале и музеје и снима их мобилним телефоном, а ја смишљам радњу будућег романа и говорим је у мобилни телефон који то снима, да не бих заборавио када ме самеље рутина посла после повратка са путовања.

Велики Арсен је говорио „Ни дан без редка“, алудирајући на константну потребу за писањем, а Капор да књига настаје за две године. Писање сваки дан по страну, за две године 700 страна. И трећина да остане да ваља, ето књиге од 250 страница. Којим си се ти „правилима“ водио у свом начину писања?

– Ево, сад завидим и Капору и Арсену на тој дисциплини. Читао сам и дневнике Томаса Мана који је такође писао сваки дан. Мислим да би ми било лакше да сам зубар или вулканизер који пише романе. Овако ја пишем на послу, а онда опет треба да пишем када дођем кући, и то роман. Током локдауна сам успевао да пишем свакодневно и тада је настао овај роман, они груби радови.

Хвала ти на овом питању јер сам из њега сазнао за предност континуираног рада, макар у малој свакодневној метражи рукописа, али рукописа који ће се указати у тој дисциплини свакодневног писања.

Као писац са стажом од седам година, колико је прошло од твог првог романа „А тако је добро почело“, у којој мери си задовољан плодовима свога рада?

– Као и сваки „лудак“ и ја немам нивелисано расположење и мишљење. Оно иде од еуфорије и крајњег задовољства до меланхонлије, јер мислим да сам могао више. Брине ме што сам као писац постао алав у жељама. Као музичар нисам сањао огромне тираже, већ бескопромисност. Сада желим успех, а нисам лако штиво. Када анализирам како сам примљен у интелектуалним круговима, задовољан сам јер имам одличне реакције и пријем. Ухватим себе да бих желео још веће тираже, а онда када претворим број људи који су купили мој роман у публику на неком концерту, онда је то број који би испунио Халу спортова и Халу Пионир. Онда помислим „Па човече, ко напуни те хале он је успешан музичар, уметник“. Тако да се брзо самоизлечим од сујете и претераних снова. Мада их имам и то је и добро, јер је у мом случају то погонско гориво, а не нешто на шта се човек оклизне.

У јавност је процурела вест да ће се по мотивима твог претходног романа „За сутра најављују коначно разведравање“, ускоро снимати ТВ серија. Можеш ли да ми откријеш о чему је реч?

– Потписао сам уговор и откупљена су права за екранизацију мог романа „За сутра најављују коначно разведравање.“ То не значи да  сам продао права и сад то иде мимо мене. Не, ја учествујем у сценарију, мада више као консултант, јер искрено не знам да пишем сценарио. Серија је доста скупа јер се догађа и у Србији и Енглеској. За сада, на почетку рада на сценарију, знам да ће већ ионако динамична радња књиге у серији добити још јачу динамику.

После таквог успеха, каква су очекивања од „Матадора“?

– Реакције које сам добио у ових месец и нешто дана од изласка „Матадора“ биле су похвалне, али и свако се „хватао“ за тему која га је у књизи занимала. Једна млада мајка истакла је мали пасаж о вршњачком насиљу, други су видели критику данашњег света, исмејавање политичке коректности, трећи су видели љубавну причу и то неколико њих, четврти трилер елементе… Али, готово све те реакције саджале су једну заједничку ствар, а то је била реченица „Ово је роман тако савршен за екранизацију, за филм или серију.“ Сви до једног су пожелели да се сними серија или филм по новом роману „Матадор“, истичућу филмичност књиге и чуњеницу да су имали осећај да се током читања налазе у филму или ТВ серији. Тако да верујем да ће и „Матадор“ као и „Разведравање” ући у продукцију.

Да се вратимо твојим прапочецима. Како се један машински инжењер нашао у медијима, музици, публицистици…? Или је „тајна“ шифра свега што си и ти дете војног лица, а по неком неписаном правилу, испада да су та „деца“ заиста оставила траг на овим просторима?

– Машински инжењер се у медијима, музици, публицистици, књижевности нашао из нехата. Заправо, у музици сам се нашао као тинејџер, пре факултета. Иако ми је живот „намигивао“ још у раном детињству да би требало да се бавим писањем, јер сам као дечак добио награду Београда за један писани рад, моји родитељи су били људи који су дошли са села у Београд, имали конкретна занимања и желели су да им син има такође конкретно занимање. А то је лекар, инжењер, економиста… Стално су говорили да се од писања не живи. С друге стране, отац је одувек презирао политику, новинарство је видео као дириговану професију. Мислио је да природне науке имају чистоћу и да нико на вас не може утицати јер су 2+2= 4 и у Рејкавику и у Пјонгјангу. Истина, у неку руку ја сам био жртва усмереног образовања, био сам лош ђак, видео сам себе као музичара, заглавио сам на природном смеру и на крају на Машинском факулету, нисам био талентован али сам га завршио. И никада нисам радио као инжењер. Од тезгарења за новине, постао сам професионални новинар. На крају и писац.

Да, занимљиво је то са децом војних лица. Деца војних лица оставила су траг у бившој Југославији. Кад то кажем мислим на југословенски рокенрол. Горан Бреговић, Џони Штулић, Милан Младеновић, Бајага, Борис Беле… сви су они били деца војних лица. То се просто објашњавало као строги отац – бунтовни син. Ако ћемо носталгично, само су тада у Југославији деца војних лица постала најзначајнији рок музичари. Не знам шта раде деца данашњих војних лица, само знам да не постоји ни Трећа армија света, а ни трећа рокенрол сцена у свету, како су говорили некадашњи југословенски митови.

Како данас гледаш на део живота када је твоја главна преокупација била група „Урбана герила“? Кроз њу је заиста прошло много важних људи за ову сцену – Зоран Костић Цане, Владимир Арсенијевић, Урош Ђурић, Слободан Нешовић, Бранислав Бабић… Прошло је 40 година од тада…

– Гледам као на године које су ме одредиле. Ево, пре сат времена сам видео да ће „Партибрејкерси“ и Зоран Костић Цане прославити у септембру 40 година каријере, Урош Ђурић је признати уметник и сликар чији су радови у чувеној бечкој „Албертини“, Слободан Нешовић је један од најзначајнијих људи у музичкој индустрији Србије, Владимир Арсенијевић води значајни регионални књижевни фестивал „Крокодил“, Бранислав Бабић је више од 40 година са „Обојеним програмом“… Дакле, свако од нас из „Урбане гериле“ се и данас бави занимљивим пословима, а управо када смо кренули те 1980-те, несвесно смо можда желели да уђемо у свет и бавимо се послом који неће бити од 9 до 17 или од 7 до 15. И остали смо и данас у неком таквом свету, иако је и даље неизвеност око нас и много већа код оних који иду на посао од 9 до 17 или, као у наше време, од 7 до 15 сати.

Јесу ли тадашња дружења остала пријатељства за цео живот?

– Јесу. Остала су. Урош Ђурић је писао на корицама мог новог романа, Владимир Арсенијевић ме је пре неки дан назвао да идемо заједно на концерт „Пиксиса“ у Београду, Слободан Нешовић ме је звао из Ровиња да каже да је „Матадор“ феноменалан роман, са Цанетом се чујем такође.

Као новинар, радио си интервјуе са најзначајнијим јавним личностима из света музике, моде, литературе, филма… Од Гилана и Јоко Оно, до Готјеа и Тонија Парсонса. Шта си „покупио“ из тих сусрета, разговора…?

– Покупио сам нови доказ да сам остао вечити дечак у једном сегменту. Приметио сам да највеће задовољство имам када радим интервју са људима који су на постерима красили моју тинејџерску собу. Тада нисам ни слутио да ће ме један од мојих идола, Жан Жак Барнел из групе „Стренглерс“ водити на ручак током ког сам га интервјуисао. Нисам слутио да ћу разговарати са гитаристом бенда „Џенезис“, Стивом Хекетом, на истом месту на којем ми је отац купио њихову плочу. Оно што ми је највише набилдовало сујету је када је Стивен Патрик Мориси, певач „Смитса“, одабрао моја питања, а да није знао ко сам. Покупио сам сазнање да заправо највише волим људе који су ме одредили у животу, а живот ми указао шансу да их сретнем једном у животу.

Прича коју градите у „Недељнику“, где си заменик главног и одговорног уредника је успешна и стиже и до Македоније. Ипак, неки ће забележити да би уметници, културни и јавни радници из Македоније могли бити мало више присутни у овом цењеном магазину?

– И ја се слажем са њима. Мислим да би људи из културе, и уопште јавни радници из Македоније требало да буду заступљенији у „Недељнику“, али и у другим српским медијима. Углавном се иде на “сигурицу“ па сам и ја радио неколико пута интервју са Влатком Стефановским. Мислим да би боље решење било када би неко из Македоније радио текстове и скретао пажњу на нове занимљиве људе и догађаје. Морамо признати да у српским медијима доста ствари функционише не баш на нивоу само чисте југоносталгије, већ у смислу опште познатих људи, а то су људи који су формирали каријеру у бившој земљи. Нажалост, они који су прескакали ту генерацијску баријеру, били су више људи из естраде, радикално и звезде риалити програма.

И површан поглед на твоју биографију је довољан да се примети један јако важан детаљ – медаља Британске империје, добијена од Краљице Елизабете Друге за промовисање и унапређивање културних веза Британије и Србије.

Како си добио ово одликовање, шта то заправо значи, који су бенефити, а које обавезе које носи једно овакво признање?

– Краљица Елизабета Друга ме је одликовала медаљом Британске империје у години јубилеја дипломатских односа између Велике Британије и Србије и то због промовисања и унапређивања културних веза између Британије и Србије. У тој години јубилеја мени је припала част да будем симбол те велике годишњице односа две земље. Описан сам као особа која сједињује и спаја две земље или, како ме је тадашњи амбасадор Велике Британије Денис Киф описао, као „ходајућа персонификација британске културе у Србији“.

Ја сам преко британске поп културе ушао у оно што зовемо официјелном културом. Моји романи се великим делом одигравају у Србији и Британији, нарочито роман „За сутра најављују коначно разведравање“, који је прича о два брата, од којих један живи у Београду а други је, почетком рата у Југославији, емигрирао у Лондон. Када сам примао орден Британске империје, ја сам рекао у шали да је све било логично јер сам проходао у Хајд Парку (у Београду), а да сам годину дана пре добијања ордена ходао Хајд парком у Лондону са светском уметницом Марином Абрамович.

Колико пратим догађаје, мислим да си због посла први пут у Македонији. Каква су очекивања везана за промоцију твојих романа у Скопљу, у организацији СПОНЕ?

– Пре неки дан сам причао са другарицом из Сплита која је рекла „Уживаћеш у Скопљу, тамо је супер и људи воле такве догађаје“. Не смем да кажем да имам велика очекивања, јер права истина је да имам трему зато што сам публици у Македонији непознат, осим оних који прате магазин „Недељник“. Истовремено, јако се радујем доласку у Скопље. Моје промоције у Београду личе по масовности на рок концерте, а кад изађем из Београда немам толико публике. А у Скопљу очекујем добру седељку и атмосферу. Ако се то деси, бићу неизмерно срећан. Захвалан сам СПОНИ што ми је омогућила долазак у Скопље, а моје је да се надам да ћу успоставити спону са новом публиком и драгим људима.

Иван Бећковић
фото: Небојша Бабић