У последњих неколико година нагло је порасла популарност фразе „лидер у региону”. Најчешће се користи кад нека од бивших југословенских република жели да се похвали да је у некој области боља од других.
У време кад су босанскохерцеговачки филмови фреквентно освајали важне филмске награде, у Сарајеву се знало писати о БиХ као о филмском „лидеру у региону”. Након отварања овог или оног поглавља у преговорима с Европском унијом, у Подгорици би знали рећи да су „лидер у региону” што се тиче европских интеграција.
Успеси ногометне репрезентације Хрватске, као и загребачког Динама у европским куповима, Хрватску без сумње чине фудбалским „лидером у региону”. А судећи по најавама и тврдњама српских власти, из области економског раста „лидер у региону” може да буде једино Србија.
Да би потоњу оцену додатно потврдили, представници српске владе се обично позивају на Међународни монетарни фонд или Светску банку. Јасно је да је циљ тога повећавање легитимитета сопствених исказа. У том смислу, ако би се Словенија желела прогласити „лидером у региону” кад је реч о слободи штампе, могла би комотно да се позове на извештај Репортера без граница. У њему се 180 земаља света оцењује по стању слободе штампе, од најбоље до најгоре. Ове године, најбоља је Норвешка, а најгора Северна Кореја.
Што се региона тиче, Словенија, како рекосмо, доминира и заузима 32. место. Далеко иза ње, али ипак друга у овој конкуренцији је Босна и Херцеговина (58. место), док је Хрватска одмах иза (59. позиција), а 70. место припало је Косову. Северна Македонија је заслужила позицију 92, док је Србија одмах иза ње на месту 93. Напослетку, међу бившим југословенским државама, последња по реду је Црна Гора – на позицији 105.
Дакле, што се тиче слободе штампе, Србија не само да није „лидер у региону”, него је друга отпозади. Другачије речено, ако би се 180 земаља света поделило у две једнаке групе од по 90 чланица, где би у првој било 90 углавном слободних, а у другој 90 углавном неслободних, Србија би евентуално могла да се похвали да у тој другој лиги заузима високо треће место и осваја бронзану медаљу.
Шалу на страну, тешко да је иком у Србији циљ да се по питањима слободе штампе упоређује с горим делом света. Вреди стога покушати да се анализира шта је разлог овако неславне позиције. У образложењу се за Србију потенцира неколико трендова: напади на медије од стране власти, алармантан раст феномена „лажних вести” те велика концентрација медијског власништва, уз директно апострофирање случајева Милана Јовановића из Гроцке, коме је запаљена кућа, односно узбуњивача Александра Обрадовића и малтретирања које је претрпео.
Све што је нотирано у извештају није исисано из малог прста и заиста представља једну страну медаље. С друге стране, свако ко мало боље компаративно познаје ексјугословенску медијску сцену свестан је да ниво „шаренила” који постоји на трафикама у Србије не постоји нигде другде у региону. Део тога јесте последица већег броја становника, али не може све ни тиме да се објасни. Кад је, рецимо, реч о политичким недељницима, Србија их, по свој прилици, сама има више него остатак некадашње Југославије – заједно. У контексту политике и идеологије коју ти недељници заступају, постоји ширина спектра надмоћнија у односу на ширину тог спектра унутар Народне скупштине Републике Србије.
Проблем са оваквим извештајима у Србији је што је њихова рецепција црно-бела: за једне су свето слово, а за друге политички притисак. А они у доброј мери јесу конструктивна критика која може указати на карактеристике одређене сцене.
Рецимо, у односу на Хрватску и на БиХ, тржиште штампе у Србији је изразито „унитарно”. У Хрватској и БиХ, јаки дневни листови који се продају у целој земљи не штампају се само у Загребу и Сарајеву, него и у Сплиту, Ријеци, Бањалуци и Мостару. Нема таквих листова у Новом Саду и Нишу, а није реч о градовима по било чиму инфериорним у односу на побројане, који су листом мањи од њих.
Јер ако у политичко-идеолошком смислу српски штампани медији и успевају да осликавају ширину (скоро) целокупног спектра, има других и другачијих друштвених подела унутар којих се испоставља да велики делови заједнице у тим медијима немају ни имена ни гласа. И то је (симболичка) територија на којој дефинитивно има још доста простора за „освајање слободе”.
Мухарем Баздуљ писац и новинар (Политика)
