У историји су највећи ктитори богомоља биле крунисане главе и виђени племићи. Како држава оно што је било дато другоме може прогласити за своје, поготово кад у време подизања тих богомоља и није постојала у садашњем облику

Савремене европске државе су лаичке или световне. У њиховим уставима пише да су верске заједнице одвојене од државе. Држава, независно од вере, прописује своју организацију, а вера, независно од државе, своју. Данас је једина теократска држава у Европи Ватикан, а не постоји држава која би забрањивала постојање верских заједница. У савременим европским државама се јемчи верска слобода – грађани имају право да исповедају веру коју слободно одаберу или да је уопште не исповедају. Све је то суштина световног карактера државне власти.

Слобода вероисповести је једно од природних људских права. Састоји се од два елемента. Један је унутрашњи, духовни, други је спољни, реални. Духовни елеменат обухвата аутономију свог верског уверења, право његове вољне промене и право грађанина да нема верско уверење. Он подразумева и забрану држави да тражи од грађана да се изјасне о свом верском уверењу. Пре двеста тридесет година је на класичан начин изражен у Уставу САД: „Конгрес не може донети никакав закон о установљавању некакве вере или закон којим би се забрањивало слободно исповедање вере”. За државу су све вере равноправне и зато држава не сме правити никакву стварну или правну разлику између њих.

Реални елеменат обухвата аутономију богомоља, храмова и просторија у којима се исказује верско уверење и обављају верски обреди (молитве, проповеди и сл.). Они су света места којима као својим поседом управљају верске заједнице. Реални елеменат изражен је и у стилу грађења богомоља и храмова. Тако православље имa цркву, католичанство катедралу, а мухамеданстввo џамију, као што се различитим именима зову богослужења у њима. Без реалног, не може се остваривати духовни елеменат вероисповести. Оба елемента чине њен идентитет.

У световној држави повреде било којег од два чиниоца слободе вероисповести су, формално гледано, повреде устава. Стварно, то су повреде духовног живота човека, његове интиме, људске душе. Због повећане осетљивости грађана на њих, држава с посебном обазривошћу мора приступити њиховом правном регулисању. Једном почињене, оне, и када се правно уклоне, остављају дубоке и трајне ожиљке.

Држава, ипак, у време крупних друштвених промена, често долази у искушење да посегне за имовином верских заједница што може ићи до њиховог извлашћивања. То образлаже коренитом променом односа у друштву или пуком, ничим доказаном тврдњом, да је она градила верске објекте својим средствима па да су они зато њена, државна својина. Када, нормализацијом друштвених односа, престане да постоји први разлог држава, по правилу, враћа одузету имовину верским заједницама или на то бива приморана путем суда. У другом случају држава снагом свог империјума проглашава себе власником имовине верских заједница.

Чак и када је својим средствима учествовала у грађењу богомоља, држава то није чинила с намером да постане њихов власник који би их, као рентијер, издавао верским заједницама у закуп, него с намером да буде ктитор, дародавац верској заједници. Јер, намена богомоље може бити само богослужење. Богомоље нису погодне за рентијерство. Повод да их држава одузима од верске заједнице и додељује себи у власништво може бити само с оне стране разума – инат, пркос, искорењавање одређене вероисповести, све супротно уставом прописаном односу између државе и вере.

Када је држава власник богомоље, верска заједница може у њој вршити верске обреде само као подстанар, на основу уговора о закупу с државом. У историји су највећи ктитори богомоља биле крунисане главе и виђени племићи. Како држава оно што је било дато другоме може прогласити за своје, поготово кад у време подизања тих богомоља и није постојала у садашњем облику?

У богомољама се не обављају само верски обреди. Оне су и места у којима су похрањене верске реликвије, ћивоти и мошти светаца и друге верске ствари. Њихова унутрашњост је осликана призорима вероисповести чија је богомоља. Верски обреди су могући ако читав амбијент у којем се обављају припада вери. Слобода вероисповести управо је слобода од сваког уплитања државе у ино што се односи на исповедања вере, схваћене у духовном и реалном смислу. Ако држава то ипак чини, вера то сматра богохуљењем, а право неуставношћу. Држава тада повређује највише верско и правно биће.

Ратко Марковић професор Правног факултета Универзитета у Београду у пензији (Политика)