Нема ништа што је Иво Андрић у свом животу стекао, а што није оставио своме народу.

И гдје год је нешто оставио, то се примило и остало је културна институција првога реда. Зато је изузетно важно ко те институције води, ко у њих долази, шта ту ради и говори.

Рећи ћу, прво, у неколико реченица – најкраће што могу – због чега је Иво Андрић изузетан, јединствен, уникатан писац; због чега је изазован и вјечно привлачан.

Поћи ћу од онога дијела његовога опуса који је најмање познат и цијењен – од његове поезије, лирике. Његовом пјесништву није поклањана велика пажња, за шта је одговоран и сам Иво Андрић: није допуштао да му се за живота прештампавају пјесничке књиге Еx Понто и Немири, јер је зазирао од лирског ја, од субјективног и исповиједног говора.

Мој стари покојни професор, и одани пријатељ, Иво Тартаља, посебно је издвајао и истицао Андрићев стих:

“Даљино, мајко свих жеља”, назвавши га фаустовским. На тај начин је довео младог Андрића у близину једног од његових пјесничких узора – Јохана Волфганга Гетеа. То је стих који показује жеђ за даљинама, за обухватањем и разумијевањем свијета; жеђ тако карактеристичну за цијелу једну пјесничку генерацију. Андрић је, као и Гете, имао свога Екермана – Љубу Јандрића, коме је повјеравао своје мисли и идеје, с којим је водио дуге разговоре и у тим разговорима често спомињао Гетеа. Андрић се, као и Гете, држао става да је пишчево да пише, а не да тумачи своја дјела: “Твори, творче, не говори”.

Не може се разумијети српска ни југословенска авангарда без Андрићевих пјесничких књига, па и превода. Андрић је преводио Волта Витмена, пјесника коме се приписује изум слободног стиха, мада су његова ритмичка инспирација били библијски версети. Без лирске дискусије Андрића и Црњанског не могу се разумијети ни етеризам, ни суматризам, а наведени стих: “Даљино, мајко свих жеља” наговјештава чежњу за свим крајевима свијета, и процват српског путописа. Андрић је, можда више него иједан наш писац, порушио границе између стиха и прозе, што је била несумњиво авангардна тенденција. Кад год сам се бавио Андрићем, па и његовом поезијом, излазио сам из те авантуре обогаћен неким новим открићем.

Многи од Андрићевих Знакова поред пута могу се доживјети и разумјети као најфинија, густа, мисаона лирика, а други као мини есеји. Као да је његова меланхолична мисао увијек треперила, попут јасике. Зато је мисао, односно есеј, у темељу, или у срцу, сваког Андрићевог прозног дјела. То нам налаже да Андрићеве есеје читамо с највећом пажњом и са мишљу на његову прозу. Мало ће књижевних зналаца рећи да је Иво Андрић један од наших водећих есејиста, а ја сам сигуран да су три најљепша и најбоља есеја у српској књижевности Андрићеви есеји. Нема есеја равних Андрићевима, какви су “Разговор са Гојом”, “Његош као трагични јунак косовске мисли” и “Мостови”. “Разговор са Гојом” је жижа Андрићеве поетике, али истовремено и врхунска модерна умјетничка проза у којој књижевни јунак – сликар Франциско Гоја – тражи писца и води с њим разговор. “Мостови” су спој дубоке мисаоности и модерне лирике, па је дубоко у праву Иво Тартаља када је овај кратки поетски текст назвао филозофском поемом. Он то и јесте. О славном Андрићевом есеју “Његош као трагични јунак косовске мисли” говорићу нешто касније. Ако један писац има три најбоља, три врхунска есеја у својој националној књижевности, онда је он врхунски есејиста. Дубоко мисаон и осјетљив меланхолик, Иво Андрић је био предодређен да буде врхунски есејиста. Он је то био; он је то и данас.

Андрић као писац приповједака је неспоран, што ће рећи неуопредиво највећи. Ми имамо дугу и богату традицију приповијетке, али немамо приповједача који би му се могао примаћи. Ми немамо таквих приповиједака као што су Андрећеви: Пут Алије Ђерђелеза, Мустафа Маџар, Аникина времена, Мара Милосница, Мост на Жепи, Жеђ, Чаша, Труп, можемо просто, редом читати наслове приповиједака, без страха да ћемо поменути једну лошу, макар се радило о приповијеткама које су штампане међу пјесмама, каква је рецимо Победник, прича о Давиду и Голијату. Није ми познато да је неко у свјетској књижевности створио лик Давида како га је обликовао Андрић. Није ми познато да је неко остварио сатиричну причу, или пјесму, која је истовремено и програмска, каква је Андрићева “Прича из Јапана” о пјеснику Мори Ипо. Обје ове приче су штампане међу пјесмама, чиме се укидају границе између приповијести и пјесме, између прозе и поезије и потврђује се авангардна природа Андрићеве поезије.

Може се чути како разни мудраци гунђају како су Андрићеви романи превазиђени, анахронични, традиционални. То је ружна и нетачна тврдња. Најтрадиционалнији његов роман је Госпођица, а то је једини Андрићев роман у знаку европске традиције, па и он је искористио филмску технику. Сви остали његови романи су уникатни модели, тешко поредиви са било чиме у свјетској књижевности. Сви су изразито модерни романи.

Да ли знате модерни роман, у свјетским размјерама, чијег је главног јунака писац убио већ у четвртој глави и наставио да пише још пуних двадесет глава? Може се, наравно, спорити око тога да ли је Мехмед-паша Соколовић главни јунак романа На Дрини ћуприја, али ја то мишљење заступам: он се остварио и опредметио у ћуприји, а уз то су Мутевелићи, који брину о вакуфу, нека врста његовога продужетка, нарочито Алихоџа, поборник идеје грађења и стварања и у часу када се мост руши, а он умире од срчаног удара изазваног тим рушењем. То је роман који обухвата четири стољећа и мноштво разноврсних, изразито индивидуализованих јунака, по правилу – трагичних судбина.

Да ли знате још неки роман у којем град у долини Лашве личи на полуотворену књигу у којој се трагични везири трагично смјењују и у којој Дотторе Иллирyцо – Марио Колоња – бриљантног ума и велике људске осјетљивости, својом судбином показује да човјек у Босни не зна у којој ће вјери умријети? Ријеч је о Травничкој хроници, великој књизи која се разумијева и чита тек у зрелим годинама.

Да ли знате сажетији роман, у свјетским размјерама, са више приповједача, који нема ни узора ни премца, који је мисаоно дубок, а приповједа паралелне приче о Џем-султану и његовом историчару Ћамилу, Савршеном, писцу и Џемовом двојнику; роман о двојницима и удвајању; о уживљавању до оживљавања прошлости и јунака; својеврсну параболу о причи и причању. То је књига која је испунила Андрићев идеал сажетости – Проклета авлија. Друге такве књиге нема па нема. То је савршена књига.

Да ли знате неки недовршени роман, портрет, који се из године у годину све више чита и поштује, а који тако застрашујуће говори о нама, али и о човјеку уопште, о људском успињању, о изневјеравању свега што је могао бити људски идентитет – народа, вјере, пола и љубави – роман чијег главног јунака портретишући отвара “то што се зове сликар”, презрени умјетник, показујући, бар за тренутак, тријумф умјетности над тиранином, малог умјетника над великим везиром и муширом? Омер-паша Латас је недовршени Андрићев роман који се цијени и поштује, чита и тумачи, и примиче се, тако недовршен, савршеној књизи.

Иво Андрић је био несумњиво соларна природа; човјек и писац у знаку сунца и свјетлости; човјек и писац који је настојао да буде, и био је, “на сунчаној страни”; на страни свјетлости. Управо под тим, изворно Андрићевим насловом – На сунчаној страни – реконструсала је Жанета Ђукић Перишић Андрићево “напуштено градилиште, па чак и згариште”, чији је главни јунак Тома Галус. Тај напуштени, разорени, па реконструисани роман носи у себи унизверзалну причу и борбу свјетлости и таме, доњег и горњег свијета, соларних и хтонских бића – пијетла и пацова. Тај трећи живот Томе Галуса дјелује узбудљиво и вишезначно. Кад тако зрачи “напуштено градилиште па чак и згариште”, несумњиво је ријеч о великом, изузетном писцу.

Да закључимо, Иво Андрић је пјесник неупоредиво изнад статуса који има у историји српског пјесништва; пјесник који има врхунских стихова, одличних пјесама, незаобилазних пјесничких књига и изузетних, јединствених кратких, прозних мисаоно-рефлексивних, лирских форми које је звао Знакови поред пута.

Већ је речено да је есеј у темељима цјелокупног Андрићевог стваралаштва. Отуда утисак да увијек читате мудраца. Ја додајем свој суд: Иво Андрић је написао три најљепша, најбоља и најзначајнија есеја у српској књижевности: “Разговор са Гојом”, “Његош као трагични јунак косовске мисли” и “Мостови”. То је троврх српског есеја.

Иво Андрић је убједљиво најбољи, највећи тешко достижан писац приповиједака не само у српској књижевности.

Андрић је подигао српски роман до нивоа свјетске књижевности и тако својим животом и својим дјелима потврдио Гетеову идеју свјетске књижевности, потврдивши књижевну мисао свога узора.

Дакле, Иво Андрић је један од малобројних српских писаца који је постао писац свјетске књижевности.

Јован Делић (Новости)