Фото Урша Премик
Хит “Пукни, зоро” из филма “Монтевидео, Бог те видео” важи за најскупљу кафанску песму, али и незваничну химну српске фудбалске репрезентације 2018. на Светском првенству у Москви.
Лако је заживела у народу и живи, ево, већ 10 година. Многи су и данас убеђени да је реч о старој народној песми, коју је први отпевао српски војник пред сам почетак битке на Кајмакчалану. А истина је сасвим другачија. За њу је заслужан словеначки музичар српског порекла Роберт Пешут Мањифико (57), који је стихове “засвираше трубе, заврши се бој, звона звоне, зора свиће, враћам се, роде мој” и “ај, пукни, зоро, стару мајку пробуди, па да види ко јој долази”, посветио свом деди по оцу Душану Пешуту, који се борио на Солунском фронту у Првом светском рату. На питање памти ли моменат када му је мелодија “Пукни, зоро” пукла пред очима, Мањифико у разговору са Весном Пантелић за “Новости” одговара:
– Сећам се тачно кад ми је пукла мелодија пред очима јер сам је онда сам послао Бјели.
Каже: “Није лоше, али мало ми је босанска.” Онда сам се изнервирао, баш смо се свађали око тога да ли је права ствар или не. Завршили смо са, хајде, узећемо је, није баш толико лоша. Успех те песме сам пратио као са неком неверицом. Рекох: “Бјела, па ти си рекао да је босанска, шта је сад ово?” А он би гунђао у стилу, добро, шта сад ти… А то што је била званична песма Србије у Москви, мени је срце било пуно и велика част. Сваку утакмицу сам гледао са великим заносом и патосом и мучио се и трпео како су нас Швајцарци однели. Али, отела се и мени песма, јер је чак и ја гледам као да није више моја. Народска је, узео је народ себи, небитан је аутор и шта га брига што сам је ја написао. Али осећам то као поклон.
Не кријете српско порекло, отац и деда су из Србије, а мајка вам је родом из Беле Крајине.
Ваша тетка Нада Видовић сведочила је за наш лист о голготи коју је прошла породица Пешут, деда Душан нарочито. По чему га памтите?
– Памтим деду по томе да је ретко кад причао, био је ћутљив. Није нарочито љубио и грлио, поготово нас унуке. Ако те је помиловао по глави и изговорио ти име, ти си већ био на коњу. Имао сам 14 година када је умро, имао је скоро 90. Сви његови синови и ћерке, а моји стричеви и тетке су имали велико поштовање према њему. Није никад викао. Само се знало шта воли, а шта не. Моја мајка му је била омиљена снајка што је знала ујутру, да кад он седне, погледа ракију на креденцу и чека, пита: “Деда хоћете ракију?” Он би онда одговорио: “Па, дај, снајка, кад већ нудиш.” И тако свако јутро. Ако би мајка то учинила, био би задовољан. Ако му нико ништа није дао, само би изашао у башту и не би се враћао до ручка. Његов живот, борбу и жртву сам пратио као у неком филму. Као да ми је и деда Душан из филма изашао. Али, више сам приче о њему слушао од оца, стричева и тетака, јер он није волео баш да прича о томе. Нисам га ниједном чуо да је споменуо рат.
Управо сте објавили албум “Кафана Љубљана” са пет песама за позориште и кафану, које сте са 12 година млађим рођеним братом Александром, аранжером и продуцентом, урадили за позоришну представу ЈДП “Едип”. Има ли разлике у компоновању за позориште и филм?
– у позоришту се све дешава уживо, и музика свира уживо, а добродошло је да је бенд једноставан па је нове нумере “Ракија”, “Љубав проклета”, “Гатала ми”, “Ниси за мене ти” и “Удри по тамбури” одсвирао трио (гитара, контрабас и хармоника). Свеједно ми је да ли је у питању позоришна представа, филм или серија, јер је то примењена музика, а ја само покушавам да задовољим и редитеља и комад.
Радили сте музику за филм и серију “Вера”, али и за стране серије. Да ли су већи хонорари код странаца?
– Нисам радио за њих, узели су већ урађену композицију. Све песме са албума “Гранде финале” и “Експорт импорт” су завршиле у филму, серији или у реклами, иако их нисам писао за то. “Хир ај кам, хир ај го” је био код “Фијата”, “Фруктала”, серије “Хотел Београд” и још у пет филмова. Таква ми је музика. На сваку кад ставиш слику, некако добро ради. А што се тиче странаца, увек су агенти између. Никад не можеш да разговараш с оним ко је наручио музику, самим тим не знаш ко је. Него те питају колико кошта минут ових твојих “Хир ај камова”, а колико је два минута “Гив ми мани”. Кад питам за кога је то, одговор је да не могу да кажу, него да ја кажем цифру. И ја кажем и видим да је то завршило у серији “Истражитељи из Мајамија”, па ми буде жао што нисам рекао дуплу цифру.
Како гледате на све израженије поделе у друштву на “наше” и “њихове” певаче, глумце, спортисте, писце?
– Не гледам никако, имамо више идентификација, не само као нација. Ја сам пре свега музичар, тек онда све остало. Нити кријем своје порекло, нити се хвалим тим. Не мислим да је то битно за било кога, осим за мене. То нема везе са осталим светом. Не преферирам друштва и људе који су посебно национално усмерени и којима то највише значи. То је један од идентитета, али свакако не најзначајнији. Ти за свој национални идентитет ништа ниси урадио, само си рођен некоме и негде, па је то твоја интимна ствар. Шта ме брига које си и нације и вере. И какве гаће носиш. Исто тако моје гаће нису битне за остале.
Родбински, културолошки и духовно сте везани за Србију и бившу Југославију. Да ли сте југоносталгичар?
– Нисам југоносталгичар, уопште нисам носталгичар. Радо се сећам прошлих времена, али ми то није неки ђир, више се радујем сутрашњем дану него шта је било пре 20 година. Тако сам васпитан, тако сам растао, ми смо задојени тим, не могу да мењам ни где сам рођен, ни како смо живели. Наравно да вучем паралеле између нечега што смо имали и нечега што имамо. Али моја повезаност са бившом Југославијом је природна. То није ствар амбиције, већ једноставно мој терен, моје годиште.
Како вам изгледају земље бивше СФРЈ данас у односу на пре 33 године, када сте почињали?
– Боље, у сваком случају нема рата. Гледајући у неку ближу будућност, чини ми се да ћемо, уз све потешкоће које имамо, одрасти у нека фина друштва. Стварно верујем у добре мудре и паметне људе који ће морати да изађу на видело како би остали могли да следе њихову мисао и тако напредују у животу.
Зашто вам је Београд савршена европска престоница, упркос његовим несавршеностима?
– Па који је то град савршен? Шта, Париз је као савршен? Београд је метропола. Не мислим ја то, то је једноставно тако. Има све одлике метрополе. Ваљда му је историја таква и људи су такви. Од давних времена је био метропола, растао је, без обзира на то што је сада српски, раније је био турски, а пре тога римски. То се све чује и осећа у њему.
Ко је данас непријатељ целог света?
– Човек је сам себи најећи нeпријатељ. Ако мислите на политику, исто је стање. Морамо бити мудри и паметни. И не размишљати о томе ко је непријатељ, него ко је пријатељ, па ће нам бити лакше. Јер кад тражиш непријатеља и кад си у негативном ђиру, онда се то и деси. Срби су фини људи, квалитетан народ, пун културе, хумора, спорта, свега што сваки човек на земљи воли. Па, дајте да то мало изађе напоље, да се то мало чује и види. Нисмо ми само неки ратници против којих су сви стално. Рекао бих да имамо све адуте и карте да се отворимо свету и покажемо се у најбољем светлу.
Како се данас надати, кад је све против наде?
– У хришћанском свету би рекли молити се и надати се најбољем. То није довољно, али сама мисао наде је океј и не бих одустао никада од тога. Нико нас ништа не пита, али имамо осећај да се нешто ради изнад наших влада и држава, а ми само добијамо задатак да га испунимо а да уопште не знамо где иде тај брод. Надам се да то није револуција, него ипак еволуција. Али, нема много времена. Кад се нема времена, онда је велика шанса да је и револуција ту. Ако се остави мало више времена, шанса је да се деси нешто еволутивно.
Мајка вам није веровала да сте аутор “Пукни, зоро”, да ли јој пустите да чује нове песме?
– Увек мајци пуштам нове песме и треба јој дан-два да да суд. И за ове што смо радили за позориште је питала јесам ли их ја писао или су неке старе народне. А за “Пукни, зоро” ме није једном питала, већ хиљаду пута. Па како сам је написао, па одакле ми то…
Црногорски кум због Рамба
Како сте се окумили са Рамбом Амадеусом?
– Ми се знамо од његове прве плоче са краја осамдесетих. Његов брат Андрија је живео у Љубљани, он је долазио код њега и тако смо се упознали. Ја сам био обожавалац, а он страшно духовит и харизматичан. Обожавао сам његову појаву, мисао, да се дружим са њим, а он ме гледао као малог од палубе. Прошло је отад година, ја сам кренуо са каријером и молио га некада за савете. Зближили смо се као људи и пријатељи, па је било ваљда логично да ме зове за кума свом сину. И тако сам постао црногорски кум.
Фото ATA Images
Уживање је радити са Бјелом
Сарадњу са Драганом Бјелогрлићем наставили сте музиком за филм “Ланчана реакција” и серију “Сенке над Балканом”. Какав је Бјела за сарадњу?
– Прилично је напоран, захтеван, све, али, ако ти то не смета, ако умеш то у процесу да апстрахујеш и да слушаш шта има да каже, онда си на добром путу, лако радиш са њим. У противном уме да буде незгодан, али је све то спортски, он је нон-стоп у жару борбе и онда фаулира ту и тамо, изађе у офсајд, игра руком, вара. Све у свему, уживање ми је да радим са њим. Јако се дуго знамо, знамо какви смо људи и колико смо незгодни, па ми није напорно да радим са њим, већ је то уживање.
