Црква Св. Димитријa је православни храм у центру Скопља, бивша катедрална црква, у којој се налазило седиште Скопске митрополије из доба Пећке Патријаршије (1557-1766).
На њеном месту постојао је првобитни храм из 13. века (вероватно и раније). Сачуван је запис из 1727. године у коме се храм спомиње као „катедрална црква“ Скопља.
Налази се у близини Душановог моста (Каменог) , на левој обали реке Вардар, у Јеврејској махали. Црква потиче из древних времена – средњевековна.
Црква Св. Димитирија је једна од ретких која је избегла паљење Скопља од стране аустријског генерала Пиколоминија 25. октобра 1689. године.
Након 1690. г. црква је била напуштена (након „Велике Сеобе Срба“ под патријархом пећким Арсенијем III Црнојевићем). Током држања цркве од стране Бугарске егзархије, од 1886 до 1894. године црква је била обновљена и проширена. До 1878. г. око цркве се налазило градско православно гробље. Црква је изграђена у једнобродној форми. Током извођења поправки цркве уништен је (случајно) и њен стари живопис, као и сви важни црквени записи (сасвим случајно, нехајно, нехотице…). Сам животопис је тада радио Димитрија Андонов-Попрадишки. Једна од фресака овог великог мајстора живописања, представља и Светога Саву српског. У дворишту цркве се налазила надгробна плоча краљице Теодоре Немањић, мајке краља и цара Стефана Душана Уроша IV Немањића. Плоча је током бугарске окупације у Првом светском рату била однета у Софију, а касније ју је тамо пронашао чувени професор и декан Филозофског факултета у Скопљу и управник Музеја Јужне Србије, др Радослав Грујић, која је инсистирањем краља Александра Карађорђевића враћена у Скопље и цркву Св. Димитрија, да би након поновне окупације у Другом светском рату опет била однета у Софију. Нажалост од тада је нико није тражио назад.
Након катастрофалног земљотреса 1963. године, живописање је извршио Крсте Колоски у периоду 1963-1973. Стилски и уметнички домети последњег слоја живописа храма врло су скромни. Фрескописац је тежио да имитира што верније, у складу са својим могућностима, поствизантијску традицију живописања, али далеко лошије од чувеног Д. А. Папрадишког.
Што се односи на историју овог православног храма, она и даље остаје неодгонетнута, због уништавања старог живописа током реновирања цркве у 19. веку и сталних поправки, дограђивања и новоградњи, изазваних како због природних катастрофа, тако и због војних и политичких дешавања вековима уназад.
Нажалост, никада нећемо моћи сазнати и сагледати истинску представу и богатство ризнице овог велелепног храма.
Међутим и поред тога, можемо са сигурношћу потврдити њено континуирано постојање од XIII века. Посланик са византијског царског двора у Цариграду, Теодор Метохит, 1299. године приликом доласка на двор српског краља Стефана Милутина Уроша II Немањића у престони град Скопље, за цркву Св. Димитрија написао је следеће:
„Испод градских зидина постоји предграђе са најлепшом саборном црквом коју сам видео у овим крајевима“.
Француски путописац Ами Бује, неколико векова касније, тачније у периоду између 1836. и 1838. године је записао:
„Православни хришћани имају нову и велику цркву (мисли се на храм Св. Богородице, изграђену 1835. г.) и друге две мање и старије, од којих је једна посвећена Св. мученику Димитрију.“
Из личних Успомена, професора Стевана Симића, рођеног у Кратову, најуспешнијег директора гиманзије у Велесу, народног посланика, сенатора и оснивача првог приватног етнолошког и завичајног музеја на тлу данашње С. Макдоније „Симићева кула“, сазнајемо неколико личних запажања и сазнања о цркви Св. Димитрија из времена док је као ученик српске гиманзије боравио у Скопљу (1894): „Тада је постојала у Скопљу стара средњевековна Црква Св. Димитрија, у свему слична са оном у Матки. Имала је једно кубе, зидана са редовима тесаника и опека са малтером. Сва унутрашњост прекривена лепим и врло свежим фрескама. Ова црква је веома бола очи бугарским првацима, јер је подсећала на Србе и српску прошлост, те су је порушили под изговором да је мала, те да треба да се замени са већом и лепшом! Онда је словенски живаљ у овоме граду био уз егзархију која је била носилац бугаризације Македоније. Овде наглашавам да су уз егзархију били и Срби са Косова, Призрена, Новопазарске области и Босне, а што је рађено по угледу на Београд, који је са великим одушевљењем поздравио рађање бугарске цркве са великим привилегијама, не предочаравајући да ће та црква бити највећи и непомирљиви непријатељ српског народа.“
ИЗВОР:
В. Стојанчевић, „О Стевану Симићу и његовим успоменама“, Вардарски зборник 9, САНУ, Београд 2012, стр. 285.
