Југославија – идеја садржана у једној речи која и данас, неколико деценија након њеног другог крвавог слома, не престаје да изазива супротстављена осећања и ставове. И док једни југословенску идеју сматрају прогресивном и еманципаторском, други према њој имају однос крајњег презира, доживљавајући је као једну од највећих историјских грешака.
Дејан Ристић историчар
Као идеја и замисао настала током 19. столећа међу припадницима интелектуалних елита јужнословенских народа, Југославија се у наредном веку, попут Феникса, у чак два наврата јављала као историјска реалност, наводи историчар Дејан Ристић у књизи “Заблуде српске историје”, чије изводе објављује Блиц.
Убрзо по избијању Првог светског рата Краљевина Србија је Нишком и Крфском декларацијом утврдила да је њен основни ратни циљ ослобођење и уједињење, што се и догодило. Српски народ имао је велике жртве за своју слободу, али и за ослобођење, како се тада мислило, братских југословенских народа. Формално, заједничка држава формирана је 1. децембра 1918. у Београду. Био је то уистину дан вредан века, какав је био и назив репрезентативне изложбе Музеја Југославије, која је поводом обележавања стогодишњице настанка заједничке државе Јужних Словена представљена у Београду током 2018. Та 1918. година и у ширим европским оквирима представља сложен револуционарни чин.
То је онај историјски тренутак када се прекорачују границе различитих цивилизација, вера, нација, када се Југославија окупља око једне модерне идеје – југословенске, која грађанина ставља испред порекла, језика, крви, расе, боје коже… Ова велика интегративна идеја фактички је шири балкански простор увела у својеврстан југословенски вријући лонац, из којег је, пре свега по мишљењу регента Александра (1888–1934), потоњег другог по реду југословенског краља, временом требало да настане нова југословенска (над)нација.
С друге стране, истовремено са деловањем пројугословенски настројених интелектуалаца и политичара, на истом простору постојали су и они који су сматрали да Југославија није и не може бити добро решење. Немали број припадника националних елита јужнословенских народа, понет националистичком мегаломанијом, сматрао је да је по окончању Првог светског рата настала прилика да се обнове некадашње или први пут у историји успоставе засебне националне државе. Ипак, Југославија је убрзо постала историјска стварност. Она је представљала неупитну чињеницу европске стварности након Првог светског рата.
Прошлост нам је показала да је у том друштвеном, политичком и културолошком контексту Југославија заиста била историјска нужност. Истовремено, никако не треба сметнути с ума ни чињеницу да се управо тада знатан део балканских пространстава нашао унутар једне државне заједнице чије је средиште, први пут у историји, било у оквирима њених граница.
Столећима пре тога овим се просторима господарило из далеких европских престоница – Цариграда (Истанбула) или Беча. Међутим, како у Србији тако и у Хрватској у исто време могло се чути и како је „Југославија капут, а да је Србија (односно Хрватска) кошуља“.
Када је настала, тзв. прва Југославија имала је око дванаест милиона становника, од чега су два милиона чинили припадници националних мањина, попут немачке, мађарске, албанске… Да је, с друге стране, непосредно по окончању Првог светског рата настала тзв. велика Србија, коју су Србима као победницима након Првог светског рата у једном тренутку понудили савезници, та држава би „имала осам милиона становника и четири милиона оних који би се осећали као националне мањине, и не би имала никакве шансе да живи“. Такву оцену дао је академик проф. др Љубодраг Димић, шеф Катедре за историју Југославије Филозофског факултета Универзитета у Београду и један од најистакнутијих савремених српских историчара.
У наредним деценијама Југославија се суочавала са бројним унутрашњим и спољашњим изазовима и опасностима које њени политички главари углавном нису успевали на прави начин да реше. Такозвана прва Југославија нестала је у вихору четворогодишњег ослободилачког, али истовремено трагичног, суровог и крвавог грађанског и братоубилачког рата (1941–1945). Али показало се да то није био и њен коначни крај. Попут Феникса који се уздиже из пепела, како то наводи академик проф. др Љубодраг Димић, Југославија се непосредно после Другог светског рата изнова појавила на политичкој карти Европе и света. Али осим имена, мало тога ју је повезивало са државом чији је крај донео Други светски рат.
Симбол уједињења
Један од снажних симбола Југославије, један од њених твораца и прворазредно значајна историјска личност коју данас немали број његових сународника сматра главним кривцем што се она догодила, био је витешки краљ Александар И Ујединитељ (1921–1934). Како основна тема овог есеја није изузетно занимљива и узбудљива биографија овог владара, који се у рату показао истинским јунаком, родољубом и вештим војсковођом, а у миру искусним државником, већ његов трагичан крај, осврнућемо се на догађаје који су обележили прву половину бурног октобра 1934.
Нашим читаоцима су, верујемо, познате основне околности марсељског регицида у раним поподневним сатима 9. октобра 1934. То није био први покушај да се одузме живот југословенском краљу Александру II Ујединитељу. Догодило се, наиме, више покушаја краљеубиства.
Први се наводно одиграо током 1916. у Солуну и он је као своју непосредну последицу имао тзв. Солунски процес, праћен егзекуцијом пуковника Драгутина Димитријевића Аписа (1876–1917) и његових најближих сарадника. Пет година касније комуниста Спасоје Спасић извршио је неуспешан атентат на владара у Београду, а крајем децембра 1933. двојица усташа Петар Ореб и Иван Херничић покушали су да убију краља током његове службене посете Загребу.
Нажалост, краљ Александар II Ујединитељ ипак није избегао смртоносне метке, које је у њега у француском средоземном приморском граду Марсељу испалио терориста бугарског порекла Величко Димитров Керин (1897–1934), познат и под псеудонимом Владо Черноземски. Надимком Черноземски хвалисао се јер је све своје жртве слао у „црну земљу“. Иако му је сплетом несрећних околности пошло за руком да убије југословенског краља, и сам је усмрћен свега неколико тренутака касније.
Тај трагични 9. октобар 1934. требало је да представља само први дан дуго планиране вишедневне званичне посете југословенског владара, како се тада званично говорило, пријатељској и савезничкој Републици Француској. Планом владареве посете Француској било је предвиђено да он поморским путем стигне у Марсељ, одакле би возом наставио пут у Париз, где би се одиграо званични део посете.
Краља је у Марсељу свечано дочекао француски министар спољних послова Луј Барту (1862–1934).
Након свечаног дочека у самој марсељској луци, у коју је краљ стигао југословенским ратним бродом „Дубровник“, високи гост и његов домаћин сместили су се на задње седиште службеног аутомобила с отвореним кровом, који је био један у низу аутомобила који су чинили свечану краљевску поворку. Поворка се око 16 часова и 20 минута, брзином од свега око десет километара на сат, кретала булеваром Канбријер, када је, стигавши на трг испред палате Берзе, краљевим колима пришао човек који је у руци држао велики букет цвећа. Узвикујући „Живео краљ!“, приближио се возилу у којем је био владар, стао на папучицу аутомобила и из пиштоља сакривеног у букету цвећа испалио неколико хитаца у краља Александра II Ујединитеља и министра Луја Бартуа.
Француски пуковник Пиоле, који је био најближи догађају, с коња је ударцем сабље оборио убицу на земљу. За краља је, нажалост, било касно.
Моментална смрт
Атентатор је и са земље наставио да пуца у све око себе. Затим су два полицајца испалила неколико хитаца у атентатора, кога су већ оборили припадник снага безбедности и окупљени грађани који су покушали да га савладају. Витешки краљ Александар II Ујединитељ лежао је без свести, укоченог погледа и потпуно непомичан на задњем седишту аутомобила. На његовим грудима, рукама и на самом седишту биле су приметне мрље од крви. Владар није давао знаке живота. Издахнуо је на лицу места пре него што је ико успео да му приђе и евентуално пружи неопходну прву помоћ. Министар Луј Барту погођен је у десну надлактицу.
Због гужве на улици аутомобил с мртвим краљем кренуо је до полицијске станице, где су лекари покушали да му пруже помоћ. Али владару који је преживео толике битке помоћи, нажалост, није било. Ране су биле смртоносне. Неколико минута после 17 краљ Александар И Ујединитељ од Југославије званично је проглашен мртвим. Лекари су накнадно утврдили да је један од метака погодио десну страну груди у пределу јетре, а затим ушао у плућа. На телу су уочене три прострелне ране. Погођени су лева рука, раме и лопатица.
Министар Луј Барту пребачен је у операциону салу болнице Божији дом, где је неочекивано издахнуо у 17 часова и 40 минута. Француски министар рањен је само у руку и могао је да се спасе. Изненадна и трагична смрт владара изазвала је неверицу и запрепашћење широм Европе и света, а шок и тугу међу знатним делом његових сународника и поданика. Краљ је имао свега 46 година.
Непосредно у вези с краљевом трагичном смрћу, заправо последњим тренуцима његовог живота, догодио се занимљив и интригантан детаљ. У колима која су у свечаној колони аутомобила била одмах иза владаревих био је, поред осталих, југословенски министар иностраних дела Богољуб Јевтић (1886–1960). Он је, према сопственом сведочењу, притрчао возилу у којем је био владар непосредно након што је убица испалио смртоносне хице. Према Јевтићевим каснијим сведочењима, умирући краљ је последњим атомима снаге изговорио: „Чувајте ми Југославију!“, након чега је издахнуо.
Атентат на југословенског краља Александра Карађорђевића
Сви релевантни историјски извори, укључујући и документарни филмски запис краљевог убиства, недвосмислено сведоче да је југословенски владар Александар II Ујединитељ издахнуо на лицу места, дакле пре него што би ико од припадника његове пратње могао да дотрчи до возила у којем је био, али је министар Јевтић упорно инсистирао на томе да је умирући краљ изговорио речи које су убрзо постале његов политички аманет.
На основу налаза лекара, југословенски краљ је непосредно по рањавању изгубио свест и преминуо свега неколико тренутака након што су га хици погодили. Уколико се поуздано зна да је тих неколико тренутака колико је прошло од рањавања до смрти краљ био без свести, поставља се питање како су трагично настрадалом југословенском монарху убрзо приписане последње речи, које ће постати завет за очување крхке југословенске државе?
Осим што је изазвала општи шок и запрепашћење, трагична смрт краља Александра И Ујединитеља одмах је искоришћена и као својеврсни симболични амалгам који је требало додатно да допринесе постепеном стабилизовању и побољшању прилика у држави. Југославија се тада борила са бројним и сложеним унутрашњим проблемима који ће за мање од једне деценије довести и до њеног крвавог и потпуног краја.
Недвосмислено је да су речи „Чувајте ми Југославију!“ у првим данима по атентату свесно измислили нама данас неидентификовани припадници самог државно-политичког врха, могуће и уз претходно добијену сагласност тада већ краљице-мајке Марије (1900–1961).
Ова плански измишљена заветна порука трагично настрадалог југословенског суверена појавила се већ сутрадан по његовој смрти на насловној страни Политике, најутицајнијег дневног листа у држави.
И читаоце ондашњег Времена на насловној страни чекао је владарев „завет“, преточен у снажну поруку: „Од данас за сваког Југословена постоји само један поздрав – Чувајте Југославију!“
На бранику јединства
Вољом кнеза-намесника Павла (1893–1976), који је ту дужност преузео непосредно по владаревом убиству, убрзо је, већ крајем 1934, на чело Министарског савета дошао Богољуб Јевтић, али је задржао и старешинство над Министарством иностраних послова. Јевтићева влада, која је била кратког даха, наступила је с програмом остајања на „бранику народног и државног јединства: „Чувајте Југославију, чувати јединство југословенске нације, то је највећи закон за све, то је неодступан захтев за цело наше поколење и за будућност“.
Нови премијер се у јавности отворено представљао као ексклузивни чувар краљевог „аманета“ и фактор (не)могућег међустраначког и политичког помирења у земљи. Веровало се да би упорно инсистирање да је умирући владар изговорио речи које је требало да послуже као снажан и трајан завет заједничког живота југословенских народа и додатни мотив за очување државе утицало и на тада толико потребно јачање пројугословенског расположења у земљи.
Власти су се трудиле да мртвог краља по сваку цену одрже живим у јавном колективном сећању. Томе је требало да допринесе и чињеница да би његово тако успостављено присуство допринело постепеној стабилизацији прилика у држави. Сплетом историјских околности министар иностраних дела, а недуго затим и председник Министарског савета Богољуб Јевтић добио је улогу гласника мртвог краља.
Историјска наука већ деценијама сведочи да је југословенски краљ Александар И Ујединитељ тог 9. октобра 1934, око 16 часова и 20 минута, преминуо на лицу места и није изговорио речи које су му приписане по извршеном атентату. Свесно измишљена заветна порука трагично настрадалог суверена „Чувајте ми Југославију“ представља невешти покушај својеврсног симболичног, идеолошког и политичког учвршћивања Александрове идеје интегралног југословенства, којој је он био потпуно посвећен током неколико последњих година живота.
Његова наводна порука је из угла историјске науке доказани фалсификат, а у контексту ове књиге само још један у низу митова савремене српске (и југословенске) историје.
Пише: Дејан Ристић, историчар
Из књиге “Заблуде српске историје” (Издавач Вукотић Медиа)
