Актер најважнијих догађаја у СФРЈ с краја осамдесетих и почетка деведесетих и први председник Словеније говори о непознатим детаљима у догађајима који су претходили распаду Југославије, односима са Милошевићем и Туђманом, узорцима распада СФРЈ, о томе да ли је југоносталгичар, али и о томе шта би Југославија данас била у Европи.
Уочи нашег проглашења независности, дошао је државни секретар САД Џејмс Бејкер који нам је рекао директно да нас САД, ако прогласимо независност, никада неће признати.
Геншер је био у Београду кад су му рекли да неће спречавати његову посету Словенији. То је било оног дана кад је почело бомбардовање и ракетирање ТВ антена у Словенији. Ми смо се с њим срели у Аустрији и он је тада рекао: „Ево, тек сада видим да је озбиљно“.
Стамболић је другачије разумео Југославију од људи који су касније преузели власт.
Није ми било једноставно касније у Хагу видети човека који је био оптужен за најтеже злочине. Пазио сам доследно да никада не оптужим српски народ.
Не верујем никоме у Словенији ко каже да је рођен са амбицијом да Словенија буде самостална држава.
Бранко Костић из Црне Горе је рекао: „Ми ћемо се радије повући него да ви убијате наше синове.“ Седели смо заједно Дрновшек и ја и рекао сам му да види са Јовићем да ли они озбиљно мисле да се повуку. И онда су сазвали седницу председништва о предлогу да се армија повуче из Словеније. Сви су гласали за осим Стипе Месића.
Сећате се тих суза Соње Локар. Не, није она плакала за Југославијом, сетила се шта се њеној породици десило током рата када се прва Југославија распадала у крви и рађала се друга.
Срби су један пропулзиван народ, народ који тера напред, са великим потенцијалом, привредним, људским и културним.
Већина која је гласала против наших амандмана на 14. конгресу СКЈ и која је дизала црвене картоне – а први је дигао Слободан Милошевић – нису били свесни да крај СКЈ значи почетак краја Југославије, с обзиром на зналај СКЈ као најзначајнијег везног ткива социјалистичке Југославије.
Једна од грешака ЕУ је што се Балканом баве људи који не познају историју, а ту је историја врло компликована. И у Европи је компликована, а на Балкану се превише историје дешава за један људски живот.
Милан Кучан је у интервјуу за Недељник рекао да после осамостаљења Словеније и Хрватске његови односи са Фрањом Туђманом нису били превише искрени ни присни.
“За мене је ипак било значајно то што је имао велику подршку хрватског народа и био је фактор са којим је требало сарађивати”.
У великој исповести за Недељник испричао је и како је изгледао његов последњи сусрет са тадашњим председником Србије Слободаном Милошевићем у Хагу.
“Мени није изгледало да се много променио: ни по говору, ни по начину на који ми је постављао питања, ни по физичком изгледу”, рекао је Кучан. Он је испричао и како је изгледао њихов последњи разговор уочи распада Југославије.
“Било је то на једном састанку председника председништва. Свако се укопао на својим ставовима, свако је имао одговорност према својима, тако да ту није било резултата. Није ми било једноставно касније у Хагу видети човека са којим сам радио годинама и који је био оптужен за најтеже злочине. Пазио сам доследно да никада не оптужим српски народ. Једно је био наш однос према српском руководству, а друго према српском народу”.
Разговарао Душан Телесковић, фотографије Игор Павићевић – Недељник
