Тог 31. марта 1991. године кренули су хрватски “редарственици” ка Плитвицама и Кореници с циљем успостављања хрватске власти. Пошто је милиција САО Крајине успоставила барикаде, а уз то су 2. марта на препад у Пакрацу хрватски полицајци разоружали крајишке, било је јасно да ће доћи до сукоба. Тог дана је била велика магла и кроз ту маглу убрзо се чуше пуцњи. Погибе двоје људи. Са наше стране погибе Рајко Вукадиновић. Са хрватске погибе Јосип Јовић који данас има ореол првог погинулог “хрватског бранитеља”. Покојног Рајка можда само родбина спомиње. Српски заборав….Међутим, постоје сумње у званичну верзију Јовићеве погибије. Ту другу верзију изнео је нико други до тадашњи министар унутрашњих послова Хрватске Јосип Бољковац. Он у својој књизи “Истина мора вани” каже да је у Јовићевом телу нађена чаура “Сингапурке”, пушке коју су једино имали хрватски полицајци. Дакле, могуће да је у тој магли (имате снимак на Јутјубу па можете видети какве су временске околности биле) залутао метак који је испаљен са хрватске стране. Е сада, постоји један случај који демантује да је на данашњи дан проливена крв него знатно раније. О том случају се мало говори и доста је замршен. То је случај Горана Алавање. Горан Алавања је био Србин из Карина, припадник МУП -а Хрватске. 1990. године је био на служби у Биограду на мору. Премештен је у Карин у јесен 1990. године. Те ноћи између 22. и 23. новембра 1990. године тројица припадника хрватске полиције Стеван Букарица, Јово Граовац и Горан Алавања били су у полицијском ауту на раскрсници која води ка Задру, Обровцу и Книну. На њих је са леђа неко осуо паљбу. Алавања је издахнуо (седам метака је имао у телу) Букарица је био рањен, а Граовац остао неповређен. Маскирани људи извлаче сву тројицу из кола, узимају им оружје и одлазе у непознатом правцу. Каже се да су пуцали на њих Срби из Книна. Е ту постоји проблем и око тога се може поставити низ питања који поткопавају ову верзију. Та питања су кренула да се постављају када се у хрватским новинама почело писати о томе да Алавања треба да буде први хрватски бранитељ. Изричито против тога је Анте Назор, директор хрватског меморијалног центра домовнинског рата. Он каже да је Алавања на властити захтев тражио премештај из СУП – Биоград у СУП Бенковац где су већину састава чинили Срби. Наводи да није био лојалан хрватској држави и да се бунио против хрватских закона. И на крају, каже Назор, Алавања се сматра и првом жртвом у регистру који је водио РСК и да је његова мајка примала накнаду од РСК. Мајка Алавање тврди да није он добровољно отишао из Биорада већ је добио премештај по команди надређених. Овакав спој података наводи на један злокобни могући сценарио. Познато је да су Срби били чишћени из полиције, судова, јавних тужилаштава и медија у Хрватској те 1990. године. Узимајући у обзир да је Алавања премештен по команди, да се бунио против хрватских закона (а сви знамо какав је статус Срба према истим као и фактичко стање тих дана) као и да је од РСК био признат као прва жртва рата, наводи се на закључак да је могуће да су Алавању убили Хрвати јер исти је остао у тој новој хрватској полицији (и ова двојица са њим делују по именима да су Срби) верујући да ником ништа није скривио, а вршена је стална чистка Срба из полиције као иако тај случај исплива на видело, могу се оптужити Срби јер од Алавањиног родног краја крећу српске области у северној Далмацији, а већ су никле барикаде по Крајини. Вечни покој душе Рајку и Горану.
На слици је приказана група хрватских полицајаца на Плитвицама, а један од њих је Шимун Фофић (гологлав у средини) који је касније за време рата у БиХ био командант Рамске бригаде ХВО. Погинуо 7. јула 1992. године.
Александар Манда Мандић