Српска православна црква (СПЦ) и њени верници обележавају два празника, посвећена Светом апостолу и јеванђелисти Луки и Светом Петру Цетињском, који су, иако представници две различите епохе, својим делима задужили православље. 

Јеванђеље по Луки је треће јеванђеље у Новом завету. Сматра се да је написано око 60. године.

У основи хришћанске проповеди су Јеванђеље по Луки и Дела Светих апостола. 

Свети Лука је био међу првим проповедницима хришћанства, савременик Исуса Христа и један од писаца четворојеванђеља. 

Сматра се да је Свети Лука лично познавао Богородицу и да су три иконе са њеним ликом које је светитељ насликао најближе њеном правом изгледу, а позната је “икона у икони”, која представља Светог Луку и икону Богородице коју светитељ осликава. 

Сликарско дело овог светитеља, родом из Антиохије, јесу и иконе Светих апостола Петра и Павла, а црква га сматра оснивачем хришћанског иконописа. 

Сматра се да је био Грк, родом из Антиохије, од незнабожачких родитеља. Предање тврди да се бавио живописом и да је први насликао иконе Исуса Христа, Богородице и апостола Петра и Павла. Те иконе су биле узор свим каснијим иконама, због чега се свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. 

Према богослужбеном календару Српске православне цркве, овај дан није обележен као заветни, већ је као “црно слово” сврстан у празнике од значаја за суштину цркве. 

Празник је у народу познат као Лучиндан и честа је слава српских православних породица, а верници Светог Луку славе и као исцелитеља и заштитника појединих заната. 

Као свог заштитника славе га и образовне установе, међу којима је и Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију. 

Свети Лука је живот окончао у 84. години, када га, како је записао владика Николај Велимировић, “злобни идолопоклоници ударише на муке, Христа ради, и обесише о маслину у граду Тиви”. 

Успомену на недавно канонизованог Светог Петра Цетињског, Српска православна црква слави као заветни празник и “црвено слово” у календару. 

Према запису владике Николаја, овај светитељ је “цео свој живот витешки посветио своме народу”, борећи се да измири завађена племена и одбрани земљу од спољних непријатеља. 

Оба посла успешно је обавио, а српска црква и народ посебно славе његову победу над Наполеоновом војском у Боки и Далмацији.