Славимо наш празник позоришта без публике у дворани и без глумаца на сцени. Али верујем да ускоро на сцену стиже нови Прометеј и да носи светлост са собом
Александар Поповски (Фото: Анђелко Васиљевић)
Мени су живот и позориште увек били једна иста ствар. Једна велика сцена пуна живота, каже за „Политику” македонски редитељ Александар Поповски кога је одавно „усвојила” српска позоришна сцена. А да су симпатије обостране, потврђује и сам Поповски који често зна да нагласи да је и београдски редитељ, иако је потекао у Скопљу.
– Празна сцена, празна дворана, улице. Од свега је остала само сценографија. Све друго је нестало, сви хероји, сви епизодисти, сви смешни мушкарци са брковима, све веселе даме са шеширима, сви бициклисти, Ромео, Медеја, Дон Жуан, Пер Гинт, сви – наводи Поповски и констатује:
– Та нова ситуација у којој смо се нашли, ситуација која не познаје националну припадност, веру, боју коже, политичку припадност, са једне стране је јако трагична, а са друге је нешто о чему можда треба размишљати позитивно. Сви су напољу: птице, животиње, дрвеће, реке теку, ветар дува, сунце греје… Само нас нема. Нас је природа избацила напоље. Живот иде даље без да би било коме недостајали, као да смо потпуно неважни. Земља дише пуним плућима, ми покушавамо да се докопамо респиратора. Лепо изрежирано. Изгледа да нисмо били тако важни и значајни како смо мислили да смо.
Иза Александра Поповског који и те како познаје београдске, али и новосадске улице су бројне представе које је поставио на српским сценама: „Метаморфозе”, „Хамлет”, „Гробница за Бориса Давидовича”, „Доплер“… Реч ј о једном од оних скопских уметника који су македонски театар приближили свету, будући да је режирао у Данској, Италији, Грчкој, Словенији, Хрватској… Отуда и не чуди једна од његових изјава: „Постало ми је нормално стање да сам свугде. Тамо сам где ми се чини да могу да реализујем своје замисли, да истражујем и себе и позориште.”
Новонастале, ванредне околности „приковале” су немирни дух Александра Поповског за његова четири зида. Како то доживљава?
– Надам се да ћемо из свега овога нешто научити и добро упамтити. Надам се да кад једног дана поново изађемо напоље и поново добијемо прилику да ходамо по Земљи, нећемо заборавити како је то важна и велика ствар. То право да будемо део овог света. Створили смо свет у којем су похлепа и профит једина вредност. Сада видимо колико је важна наука. Наука и едукација. Наука, едукација и уметност.
Та велика сцена, примећује наш саговорник, сада тражи своје нове јунаке и своју нову причу.
– Ово време пише нову драму и нови хероји се појављују на хоризонту. Надам се да речи које буду изговорили носе у себи мисао о нашем новом почетку. Славимо наш празник позоришта без публике у дворани и без глумаца на сцени. Али верујем да ускоро на сцену стиже нови Прометеј и да носи светлост са собом. Само не смемо заборавити да пазимо и не допустимо да му птице поједу јетру. Честитам светски дан позоришта! Нек живи театар! Нека се сцена напуни! Подигните завесу – поручује Поповски.
