У процесу медијске нацификације српског народа, догађај “високе амплитуде”, који је послужио као сигнал да се мејнстрим медији определе да, дефинитивно и бесповратно, српски народ упореде са нацистима, збио се почетком августа 1992. године када је амерички таблоид “Њуздеј” објавио сторију о “логорима смрти” које, како је наглашено, Срби држе у Босни и Херцеговини.

Зграда УН у Њујорку

Потом, када је та сензационалистичка прича обишла свет и била више него успешно пласирана, “Њујорк тајмс”, незванично, почиње да тадашњег политичког лидера Србије назива “нижеразредним Хитлером”. Перјаница ширења дезинформација “Њуздеј”, Њујорк.

Српски освајачи северне Босне држе два концентрациона логора у којима је погубљено или умрло од глади више од хиљаду цивила, а још хиљаде су затворене док не подлегну, тврде два недавно ослобођена затвореника…” (“Њуздеј”, 2. август 1992.)

Компарација је била недвосмислена, наводи Владимир Илић у Новостима. Прича је пласирана најпре у таблоиду да би – ако ствар не крене политички онако како су аутори и уредници замислили – све могло лако да се оправда чињеницом да тзв. жута штампа често прави грешке. Такав приступ најчешће се назива “пробним балоном”, у смислу да се одређеним, свесно пласираним сторијама у штампи и електронским медијима сондира реакција политичке јавности и јавног мњења у националним и интернационалним размерама.

Поредтога, таблоиди су најчитаније новине, још од њиховог етаблирања у информационо-комуникациони систем – најпре Велике Британије, а потом и већине земаља Запада, деловањем “џинго-браће” Хармсфорт, познатије као лорд Нортклиф и лорд Ротермер.

Аутор сторије о логорима био је Рој Гатман, дугогодишњи акредитовани извештач из тадашње СФР Југославије, најпре за британске а потом и за америчке медије, у складу са посебним интересима одређених англоамеричких кругова, познатих по еуфемизму – special relations. Гатман је рођен у Њујорку 1944. године; дипломирао је на историји. Немирне 1968. године, када су сви главни универзитети доживели демонстрације и студентске захтеве за демократизацијом, ма шта то значило, он завршава магистарске студије на Лондонској школи економије, из области међународних односа. Запослио се у “Њуздеју” почетком 1982. године, у време када је председник САД био Роналд Реган, који се упустио у “рат звезда” – последњу фазу хладноратовске трке у наоружавању и демонтаже СССР-а. Оно што је покривао као новинар била је – национална сигурност.

За своје сторије из Босне Рој Гатман је добио Пулицерову награду 1993. У томе има извесне симболике: и Пулицер је био типичан пример “жутог новинарства”, које фабрикује непроверене вести. Притом, то нимало није сметало да Гатман, десетак година касније, буде senior fellow у Америчком институту за мир, нити да од велике новинарске старлете таблоида “Њуздеј”, десетак година доцније, постане велика новинарска звезда престижног “Њузвика”. (Амерички институт за мир: “непартијска” установа; основао га је Конгрес САД “за мирно решавање конфликата”)

Да ли због тога што је америчка администрација почетком 90-их објавила да “Србија угрожава националну сигурност” САД или из неутољиве жеље за сопственом афирмацијом, након извештавања о паду Берлинског зида и квазикомунистичких режима у Пољској, Источној Немачкој и Чехословачкој, Рој Гатман поново долази у некадашњу Југославију, где је већ био акредитован за британску новинску агенцију Ројтер, раних седамдесетих година 20. века. Овом приликом он “открива” концентрационе логоре у Босни, које, наравно, држе Срби.

Зарад истине наводимо битну чињеницу: “Њуздеј” је основала Алиша Патерсон, уз финансијску подршку свог супруга Харија Гугенхајма… У чудном сплету (не)историјских околности, управо из фамилије оца Алише Патерсон потећи ће будући супруг Чехиње Јане Корбел, која је била светски позната као прва жена државни секретар САД – Медлин Олбрајт.

У тим звезданим тренуцима Роја Гатмана, 1993, уредник “Њуздеја”, који је покривао ОУН био је Џошуа Фридман, члан борда директора америчког Комитета за заштиту новинара, а о коме ће више речи бити у наредним поглављима.

Сама Гатманова таблоидна сторија била је пуна недвосмислених тврдњи, иако он лично није увек извештавао “са лица места”, како би се могло закључити из потоњег наслова његове бомбастичне књиге “Сведок геноцида”:

“Српски освајачи држе два концентрациона логора у којима је ликвидирано или умрло од глади више од 1.000 цивила, док ће више хиљада остати ту све док не умру… 1.350 људи је побијено и мучено у околини Брчког од 15. маја до средине јуна.” (“Њујорк њуздеј”, 2. август 1992.)

Неколико дана касније угледни “Њујорк тајмс”, који се не сматра таблоидом, наглашава:

“Српски злочини представљају паралелу са нацистичком Немачком.” (“Њујорк тајмс”, 4. август 1992.)

У књизи, чија је одређена поглавља Мајкл Глени назвао “ремек-делом модерног политичког писања”, и која је послужила као матрица за ТВ-серијал Би-Би-Сија “Смрт Југославије”, аутори Лора Силбер, новинарски “инстант-експерт” за Балкан, а после завршетка тзв. југословенске кризе и истакнути експерт Сорошевог тинк-тенка, и Ален Литл, од Силберове свакако искуснији репортер, веле:

“Тада, 9. јула, новинар Рој Гатман, из њујоршких новина ‘Њуздеј’, добио је позив од једног муслиманског лидера кога је срео у Бањалуци претходне године. “Молим, настој да дођеш овде”, преклињао је човек. “Доста је убистава. Они спроводе Муслимане кроз Бањалуку у колима за стоку. Прошле ноћи било је двадесет и пет вагона за стоку препуњених женама, старцима и децом. Били су тако преплашени. Њихове руке могле су се видети кроз отворе. Нама није било дозвољено да приђемо ближе. Можеш ли замислити то? Као кад су Јевреји слати у Аушвиц. У име хуманости, молим дођи.”

Пратећи пожељни “угао” приче, амерички лист “Ју-Ес-Еј тудеј” вели:

“Сцене које призивају сећања на логоре смрти у Другом светском рату: изгладнели затвореници, бараке и бодљикава жица.”(“Ју-Ес-Еј тудеј”, 7. август 1992.)

Из досадашње наше анализе произлази да је медијска кампања о конц-логорима спроведена, најпре, током летњих одмора. Организатори пласмана те “информације” сматрали су да ће највећи ефекат и фактор изненађења бити уколико се пробуди савест људи, широм света, који уживају, опуштено, на сунцу, широм планете, док се стравични догађаји, по узору на нацистичке, одвијају у срцу (цивилизоване) Европе. Такође, сматрало се да српска страна у Босни неће имати ни средстава ни могућности да на такве медијске нападе благовремено одговори.

Убрзо после успеха сторије о концентрационим логорима у таблоиду “Њуздеј”, требало је исто поновити у електронским медијима. И тако је и урађено. Новинарка британске Ај-Ти-Ен ТВ по имену Пени Маршал пошла је у Босну и Херцеговину трагом Гатманове сторије. Са њом су била и двојица колега: Иан Вилијамс и новинар британског листа “Гардијан” Едвард Валијами. Посетили су избеглички центар у Трнопољу. Будући да оно што су видели тамо није било у складу са оним како је, по налогу уредништва, требало известити британску и светску јавност, одлучили су да направе својеврсни медијски перформанс: екипа новинара ушла је у обичном жицом ограђено двориште намењено за одлагање и чување грађевинских алатки и материјала. Новинарка Пени Маршал је чак напоменула да се “боји тих људи”, мислећи на муслиманске избеглице, и да зато улази у жицом ограђен простор. Дакле, људи које је она желела да сними и интервјуише били су изван тог простора који је ограђен жицом. Било је очигледно да је стовариште, намењено за грађевински материјал и алат, опасано обичном жицом, налик оној која се у Србији употребљава за кокошарник и сличне намене. Једино је сам врх те ограде имао два реда бодљикаве жице, са очигледном сврхом да спречи крадљивце.

Британски новинари, стојећи у том стоваришту, позивају групу муслиманских избеглица да приђу жичаној огради. За преводиоца користе јединог човека у групи који је знао енглески и који је на самом почетку разговора рекао да је реч о кампу за избеглице. Увидевши да немају сензационалну причу о конц-логорима, коју су тражили, британски новинари се одлучују за “спасоносни” медијски трик: позивају најмршавијег човека у групи избеглица, без намере да га представе (ко је и које националности) и траже да скине кошуљу. Видевши да је реч о изузетно мршавом човеку, и од осталих људи у групи траже да буду голи до појаса. Скраћивањем угла камере, ТВ-слика је стварала утисак да се група избеглица налази унутар бодљикавом жицом ограђеног простора. У фокусу камере, наравно, био је већ поменути најмршавији човек. И медијски ефекат је постигнут: камера је изазвала сећања на Аушвиц.

С ознаком “врло хитно” сторија Ај-Ти-Ен ТВ преплавила је медије Запада. Преко ноћи се заказују ванредне седнице влада по Европи и свету, политичари прекидају већ започете годишње одморе, и почиње дискутовање о “новом нацизму” у “срцу Европе”.

Међутим, и поменути британски новинари били су снимани. Екипа локалне српске ТВ снимила је цео догађај с намером да сопственој јавности покаже размере интернационалног интересовања за трагична збивања у Босни и Херцеговини, некад сматраном “бастионом југословенства”. На тим снимцима јасно се види и чује да је човек који је послужио као преводилац, стојећи иза жице рекао новинарки Пени Маршал:

“Ово није затвор. Ово је избеглички камп.”

На питање новинарке да ли се с њима поступа коректно, “преводилац” је одговорио потврдно. Но, у сторији Ај-Ти-Ен ТВ то није приказано на тај начин.

И тако је и у електронским медијима организована и пласирана прича. Опсена је продрла тамо где су центри глобализма хтели. Потом ће Комисија за истраживање ратних злочина ОУН, чији је лидер постао амерички муслиман Шериф Басјуни, у свом извештају лета 1994. поменути “бодљикаву жицу” као симбол нечовечног поступања Срба са својим заробљеницима. Тај извештај прецизно је одредио да је термин “концентрациони логор” када је у питању Трнопоље – оправдан.

Холивуд даје свој допринос у анатемисању српског народа – под зеленом заставом ислама

Филсма индустрија, предвођена највећом пи-ар “лабораторијом” на свету – Холивудом, такође настоји да “прати стварност”, тачније да, углавном по наруџбинама Пентагона, прави ратне спектакле у којима је, по правилу, јасно назначено ко су “добри”, а ко “лоши” момци. Током ратова на простору бивше СФРЈ, а поготово након њих, у филмски језик стижу (релативно) нове теме: Босна, “силовање као оружје рата”, “етничко чишћење”, “масовне гробнице” итд. Томе је претходило приказивање српских бораца као запуштене, недисциплиноване и зликовачке хорде, која води агресивни рат, с неизбежном брадом, флашом ракије у левој, а калашњиковим у десној руци.

За то време, муслиманске и хрватске постројбе приказиване су као уредна, добро организована и одбрамбена војска, која поступа по свим правилима рата, односно “Женевске конвенције”. Дакле, потпуно попут “холивудских ратника добра”. Налик на филмске хероје из “Официра и џентлмена” (Ричард Гир), “Топ гана” (Том Круз) и сл. војне формације босанских Муслимана, које су желеле да прикажу себе као ратнике за мултиетничко и мултикултурно друштво, али под зеленом заставом ислама, преузеле су име америчких специјалних јединица – Зелене беретке. Исти назив има и филм у којој главну улогу игра једна од највећих звезда Холивуда свих времена – глумац Џон Вејн.

Филм Анђелине Џоли “У земљи крви и меда” изазвао је доста реакција у региону Балкана. Сценариста тог филма остаје на трагу холивудског “заплета”: Муслиманка Ајла треба да се нађе са полицајцем “типично српског имена” Данијелом; таман што почну да плешу у сарајевском ноћном клубу, када одјекне бомба коју су, из неког разлога, поставили Срби; потом жене бивају одвучене у аутобус који их вози у српски логор где их силују; ти злочинци, у најбољем узору нациста, покушавају да силују и Ајлу, али поменути Србин по имену Данијел спречава то и Ајла остаје неповређена тако што је закључана у соби у којој спава само са “својим” Данијелом; кроз филм провејава позната теза да је у рату убијено 300.000 Муслимана, а силовано преко 50.000 Муслиманки…

Сам назив потиче од псеудообјашњења да се у корену речи “Балкан”, налазе речи “крв” и “мед”. Прича је потекла од једног од ратних фото-репортера Лика Делaија, чији су “радови” углавном били у сагласју са теоријом о “српском агресору”. Његова фотографија “краси” и насловну корицу књиге Жана Ацвелда L’air de la guerre.

У филму “Лов у Босни” (The Hunting Party, 2007), у режији Ричарда Шепарда главне улоге су поверене Ричарду Гиру (провереном лобисти за “независни Тибет”) и Теренсу Хауарду. Кратак садржај филма: журналиста Сајмон Хант (игра га Ричард Гир) и сниматељ (Теренс Хауард) дали су се у потеру за ратним злочинцем – Србином – под именом Радослав Богдановић, чувеном по злогласном имену Лисица. За његову главу расписана је награда од пет милиона долара. Срби успевају да изненаде репортере и фактички их припремају за егзекуцију. Али, храбри командоси ЦИА успевају да спасу храбре репортере. Филм је коштао око 40 милиона долара, а зарадио мање од милион.

Гласови разума са Запада

Упркос многобројним и константним оптужбама на рачун Срба, и снажном медијском притиску на њих од евро-америчких званичника и њихових плаћених експерата и аналитичара, с времена на време јављају се гласови разума, истина ретки, и не скривају, поред унутрашњих актера, и одговорност Запада за крвопролиће почињено на простору друге Југославије. То јасно показује један други став: “Тешко је оспорити кривицу центра (односно Запада) за те злочине на периферији. Југославија је, под хуманитарним изговором, распарчана на римокатоличку Хрватску и Словенију, православну Србију и више муслиманских енклава”. Одговорност Запада, са задршком, признали су многи. Међу првима, у интервјуу “Шпиглу”, грчки премијер Константин Мицотакис ће апострофирати Немачку.

Нешто касније (1993) председник Француске Републике Франсоа Митеран ће, у интервјуу “Монду”, рећи да је још у јуну 1991, на састанку у Луксембургу, наш став био да се “признавање република насталих из бивше Југославије одложи док се на међународном нивоу не утврде права мањина”. Тада ће, такође, признати “да је највећа грешка учињена неколико месеци касније, под притиском догађаја: признати независност и сувереност нових држава без добијања гаранција које сам захтевао, значило је изложити се трагедијама које су убрзо уследиле. Том питању су Заједница и Уједињене нације пришле на погрешан начин” .

Jедан од актера југословенске драме лорд Дејвид Овен ће, без околишања, за југословенску трагедију рећи: “Запад сноси део кривице због глупог признавања ривалских држава зачетих у расколу.”

Aмерички дипломата Сајрус Венс, специјални изасланик УН за Југославију, после обављеног посла, казао је да је преурањено признање независности Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине од ЕЗ и САД довелo до рата који се води на просторима Југославије.

Лорд Карингтон је написао да ће “…рано признавање Хрватске несумњиво значити прекид конференције … Оно би, такође, могло бити искра која ће запалити Босну и Херцеговину”. То се убрзо и десило.

Бивши британски амбасадор у Београду Ајвор Робертс, на Би-Би-Сију је рекао: “Уосталом, зар нисмо поделили бившу Југославију? Сада сви говоре о мултиетничким државама, а такву државу смо већ имали – она се звала СФРЈ. Ми на Западу смо саучесници у њеном разбијању.” (Из књиге “Срби у наративу Запада”)

 

Сви путеви воде у Загреб

Извештаји о српским логорима били су медијска потпора званичном Вашингтону или су, пак, рађени по његовој наруџбини. То потврђује податак да је Гутман, по сведочењу Џорџа Кенија, контактирао са америчким Генералним конзулатом у Загребу, да је Лоренс Иглбергер био обавештен о његовом раду. Затим да су, такође, о његовом раду били обавештени: помоћник секретара за европска питања Том Нилс и портпарол Стејт департмента Маргарет Тутвилер, најближи повереник секретара Џејмса Бејкера. Поред тога, Кени је предао Ричарду Баучеру, помоћнику Маргарет Тутвилер, “дебелу фасциклу” из које се види да “Гутманову причу ништа не потврђује”… Одмах након Гутманових текстова, “Њујорк тајмс” ће у уводнику оптужити Србе за “етничко чишћење”, за “концентрационе логоре” и стварање “Велике Србије”. Да би све то “аналитички” поткрепио, написаће да “српска злодела представљају паралелу с нацистичком Немачком”.