Две трећине емисије “Вин-Вин“ Оливере Трајковске на ТВ Телма, чији је саговорник био наш министар спољних послова Никола Димитров, биле су посвећене питањима: односа македонске владе према Петеру Хандкеу, овогодишњем добитнику Нобелове награде за књижевност, и односу БАН према македонском језику у светлу Споразума о добросуседству, некој врсти претходнице „Преспанског договора.“
У односу на прво питање дознајемо да је министар Димитров (преко „Твитер“-а) поручио нашем амбасадору у Шведској да избегне свечану церемонију на којој се уручује Нобелова награда писцу који се, у своје време, није колебао да на симболичан начин изрази своју подршку политици С. Милошевића тако што је чак и говорио на његовој сахрани. Ако је на тај „симболичан начин“ Хандке легитимисао ауторитарну политику С. Милошевића, онда је, на имплицитан начин исказао неку врсту равнодушности према жртвама те политике (на пр. оних из Сребренице), а пак то заслужује осуду. Из тога произлази да су личност и дело једног писца једна те иста ствар, иако се зна да су дела бар неких писаца боља (у етичком смислу) од њихових твораца. Простом чињеницом што их – надживљују! Или, као што је рекао Џорџ Орвел у једном свом есеју: ми не можемо да се сложимо са Шекспиром ако је имао склоност да напада девојчице по возовима зато што очекујемо да напише још једано дело „Краљ Лир,“ али зато пак не можеме да се лишимо тога да читамо ремек-дело истог тог „опаког“ писца. У том случају наш министар спољних послова поступио је као Александар Мегалос који, уместо да одреши „Гордијев чвор“, вади мач и – пресеца га.
У другом случају, када је аутор емисије О. Трајковска подсетила нашег министра да је сада БАН рекла да је македонски књижевни језик био један од дијалеката бугарског који је прошао неку „српску писаћу машину“, Димитров је пропустио добру могућност да врати „шило за огњило“ нашим „Братја Б’лгарима“ тако што ће рећи, да је, и њихов књижевни језик прошао кроз неку „руску писаћу машину,“ јер су графите “я“ и “ю“ позајмљене из руске грађанске азбуке из времена Петра Великог.
Ту треба да се каже да је наш министар поступио онако као што препоручује Блаже Конески који вели да је македонска делегација увек била примана са симпатијама на међународним славистичким конгресима када се уздржавала од „агресивних“ тонова у македонско-бугарским “междособицама,“ када се строго држала до научних факата, до слова и духа модерне науке о језику, уместо до краткотрајне привлачности „полемичке победе“ на међународној сцени. Или, још јасније речено, Димитров се позвао на једну „обазриву логику“ која, на жалост, није она у случају аустријског писца Петера Хандкеа; она је била брза и оштра као мач Александра Мегалоса (називам га „хеленски“ јер и наша влада најављује таблице са натписом да је и тај споменик у центру Скопља припадао „хеленској“ – читај грчкој! – култури).
Како да се схвате те две логике једног министра спољних послова: једна оштра и брза, друга спора и “обазрива“? Немам други одговор на то питање изузев да је, у првом случају, мање присутна личност (са њеном дубоком интимом), а у другом долази више до изражаја та „дубока интима те личности“, а мање улога министра иза које стоји један жив човек “од крви и меса.“ Шта тачније тиме желим да кажем?
Не могу, на пример, ја у својству министра владе да вратим истом мером, па чак и са каматом, свом аналогону из Софије. Он ми каже: твој језик је прошао кроз „српску писаћу машину.“ Ја му враћам без „страха и зазора:“ и твој је прошао кроз „писаћу машину“, али „руску.“ Не могу, зато што сам дужан, пре тога, док се не раскусурам са својим рођеним оцем који је, у својим филозофским, ученим књигама, одавно написао и потписао то што сада говоре Е. Захариева, Б. Борисов са њиховом велеученом верзијом БАН.
Ако се „раскусурам,“ ја се, желео или не, стављам у позицију јавно да судим родитељу као што је, својевремено, то учинио Павлик Морозов: он је пријавио своје родитеље јер су крили жито (од којег су хранили и Павлика) од совјетске власти. Или – власт је више од живота! То је била та наивна, инфантилна логика Павлика Морозова која је завршила трагедијом. Не мислим да је лако да будеш министар спољних послова са таквим, дубоко интимним породично-биографским пртљагом, када “контекст“ (околности, историја) захтевају од тебе не само да „кажеш“ већ и да – „пресечеш.“ Напротив, мислим да власт носи неке погодности и привилегије које имају своју, обично, врло високу цену. Неки плаћају ту цену. Другима полази за роком да не плате ништа. Помало одсутан, меланхолични тон којим је одговарао министар Н. Димитров на питања „змијуличка“ (Нег. Бл. Михаил) О. Трајковске уверавају ме да он већ плаћа те погодности и привилегије.
Атанас Вангелов (Либертас)
