Дивна Вековић (Фото Википедија)
Министарство културе Црне Горе добило је захтев да две улице у Беранама понесу имена по Дивни Вековић, првој лекарки у Црној Гори, и њеном рођеном брату протосинђелу Прокопију, игуману немањићког манастира Ђурђеви ступови код Берана.
Дивна је била француски ђак. Школовање је завршила на Медицинском факултету на Сорбони у Паризу, као стипендиста краља Николе. Превела је на француски језик Његошев „Горски вијенац” и дела Јована Јовановића Змаја и Вука Стефановића Караџића. Била је аутор једног од првих француско-српских речника, чиме ју је у знак захвалности француска држава одликовала највећим одликовањем – Легијом части.
Дивнин рођени брат Панто, свештеничко име Прокопије, игуман манастира Ђурђеви ступови код Берана, био је први учитељ који је предавао веронауку у Беранској гимназији. Слободарски настројен, био је мучен од Османлија, а након доласка Аустроугара интерниран је у логоре монархије, да би од последица мучења преминуо 1919. године, у педесетој години живота.
Комисија је Дивни Вековић узела за зло што се у Другом светском рату није прикључила партизанима, него је рат провела радећи у болници у Беранама, као и то што је „сарађивала” с Италијанима, без обзира на то што је спасила и излечила на стотине својих Васојевића. Комисији није сметало да одобри подизање споменика краљици Италије Јелени, с којом је Дивна сарађивала у свим хуманитарним акцијама, показавши тиме да у најгорем малограђанском духу више цени Јелену Савојску, која се добро удала и постала позната јер је из династичке куће Петровића, него Дивну, која је својим образовањем померила границе учешћа жена у друштву и која је свету представила наша највећа културна дела.
Приликом четничке одступнице 1944. масакрирали су је кундацима партизани на Зиданом Мосту у Словенији и полуживу бацили у реку Саву. Њен брат свештеник Прокопије тридесет година је провео у сукобу с османским и аустроугарским властима, описмењавајући српску децу онда кад је то био смртни грех. Њега је комисија прогласила неподобним, јер је 1918. био учесник Подгоричке скупштине, чиме су „прецртане” све његове ране од турских синџира и године логорског живота у Аустрији и Мађарској, јер је на том, по „културној” државној комисији, поквареном кантару учешће на Подгоричкој скупштини било чин издаје. Срећом је умро 1919, јер би му прикачили и епитет фашисте.
Прокопије и Дивна Вековић свакако заслужују да се улице у њиховим родним Беранама назову по њима.
Милутин Осмајлић (Политика)
