Радио Студио Б основан је са идејом да буде другачији од свих постојећих, слободан, отворен, ангажован, посвећен граду и интересима грађана, и са звуком какве имају светске радио станице

Душко Радовић и Зоран Михајловић (лево), Слоба Коњовић (Фотографије: Из личне архиве)

„Добар дан, овде Студио Б, почињемо са редовним програмом“ – овим речима је Иван Бекјарев пре 50 година, 1. априла у минут до 13 часова означио почетак рада нове радио-станице. Први званични гост у програму био је председник Скупштине града Бранко Пешић који је од почетка охрабривао рад Студија Б.

Препознатљиви лого осмислио је академски сликар и графичар Милан Мартиновић, подсећа Брана Милунов у запису за „Политику“. Шпицу за вести компоновао је Зоран Симјановић, а џинглове „слушате сада Студио Б“, Корнелије Ковач. Симке се сећа да су и он и Бата Ковач, надахнути новом идејом, брзо написали шпице а снимили их још брже, у току једне ноћи у Студију 5 ПГП, на магнетофону са 4 канала уз ритам секцију „Корни групе“ и вокалну групу „Корали“.

Како је све почело

Драган Д. Марковић, дописник „Борбе“ из САД, тек што се октобра 1969. вратио  у Београд, добио је од свог директора Слободана Глумца, понуду за нови посао – да организује и води нови радио под окриљем „Борбе“. На ту идеју Глумац је дошао после затварања једва чујне станице радио Авала која је радила десетак дана. Откупљена је њихова опрема и пренета у „Борбу“. Драган је прихватио изазов, иако о радију није ништа знао. Са Борјаном Костићем, првим музичким и техничким директором, обишао је неколико најпопуларнијих радио станица у Европи и вратио се са идејом да Студио Б буде радио квалитетнији и другачији од свих постојећих, слободан, отворен, ангажован, посвећен граду и интересима грађана, и са звуком какве имају светске радио станице.

Мира Милојевић, Јован Сакић, Веља Павловић, Андрија Пузиц, Горан Кобали Фалстаф, Зоран Црњански (лево), Брана Милунов

Драган и Борјан су и дали име Студију Б: „Студио“  је нешто што је неутрално, а „Б“  за неке потребе може да значи „Борба“ као име оснивача и место емитовања програма, а за друге потребе „Београд“.

Почеле су припреме на више фронтова истовремено, тражили су се тонци, водитељи, новинари, док је на осмом спрату „Борбе“ један део стана новинара Благоја Лазића добијао обрисе радио-станице. Када је почео програм, настала је анегдота: „Чује се далеко овај Студио Б, чак и у стану Благоја Лазића“. А делио их је само зид. Касније се Студио Б проширио на цео стан. Драган је диктирао темпо, не само да је детаљно контролисао програм, већ и рад технике, финансија, свих служби. Спроводио је чврсту, гвоздену дисциплину и био велики ауторитет. Интерно, запослени су га звали „гонич робова“, али су морали да признају да је био најбољи шеф и да није било такве дисциплине и рада, не би било ни Студија Б.

Семафор у студију

Студио Б освајао је слушаоце и због тога што се на радију није дуго причало. Вести су биле кратке, разговори такође. На томе су нарочито инсистирали Драган и Борјан, захтевали су да се поштује правило: три минута приче и три минута музике. Екипа техничара Студија Б направила је и монтирала у Студију специјалан семафор. Зелено светло трајало је 2 минута и 45 секунди, жуто светло 15 секунди и било је знак упозорења да разговор мора да се приведе крају. Када би се упалило црвено светло, то је био аларм да је причи дошао крај и тонац је имао сва права да пусти музику. Семафор је важио за све госте па и за говоре председника Тита.

Амбиције су расле, било је много идеја за програм, па је врло брзо почео јутарњи  програм („програм водли Зоран Модли“), а дневни је продужен до 23 сата. Студио Б је већ 1971. емитовао програм у стерео техници и по томе је био прва станица у земљи.

Слушаност расте

Студио Б освајао је слушаоце и добрим и корисним информацијама из живота града,  кратким вестима и непротоколарним извештавањем репортера са места догађаја. Посебно се истицао рад и ангажовање Студија Б у ванредним околностима. Слушаоци су такође били велики сарадници, јер су на дежурни телефон 684 444  јављали шта се у граду дешава. Информативну екипу готово од самог почетка водио је Звонко  Пантић, који је у Студио Б дошао из листа „Борба“.

Ђоко Вјештица и Брана Милунов

Од првог дана, све што се слушало на страним радио станицама могло је да се чује и на Студију Б. Екипа, у којој су били Борјан Костић, Слоба Коњовић, Горан Фалстаф, касније Љубомир Вучковић, сналазила се на разне начине да дође до плоча. Студио Б је био под снажним утицајем Радио Луксембурга, па је врло брзо кренуо „Дискомер“, а нешто касније „Парада албума“ и „Вибрације“.

Због свега тога што је Студио Б нудио, многи су желели и да се огласе. Приходи од реклама су били једини начин финансирања радија. Како се добар глас брзо ширио, почеле су да се рекламирају и фирме из других република иако програм тамо није могао да се чује. Невероватно али истинито: није било проблема да се дође до реклама, већ како да се нађе простор да се све оне пласирају у програму.

Посебно важна година за Студио Б је 1975.  када се већ емитовао са 23.спрата Палате Београд. Тада је, према истраживањима, постао најслушанији радио у Београду и околини и тада је дошао Душко Радовић, који је прво писао текстове за рекламе, а неколико месеци касније почео је да буди град својим „Београде добро јутро“, емисијом која је већ крајем године проглашена најбољим остварењем на програмима локалних радија. Студио Б је тада Душку купио дурбин, да би могао боље да осматра град.

Ђоко Вјештица

О граду је много причао и бринуо и Ђоко Вјештица са „Београдском разгледницом“. Решавао је проблеме у име грађана, осмислио бројне акције… Кроз Ђокину школу прошли су многи новинари…

Са оваквим програмом и људима који су га стварали, Студио Б постао је и много више од медија. Постао је део културе целе Србије. И кадгод се буде писала медијска историја Србије, она без Студија Б неће бити  могућа.

Радио који брзо говори

Драган Јелић, који је из „Вечерњих Новости“ прешао у Студио Б, у почетку је свим водитељима писао најаве, али брзо су се Иван Бекјарев, Злата Нуманагић, Зоран Милосављевић, Дина Чолић, Љерка Драженовић, Пеца Пертровић, Слоба Коњовић, осамосталили. Радио се препознавао по брзом и кратком причању. Спонтани и опуштени, трудили су се да увек нешто смисле и додају. Отуда и анегдота о београдском таксисти који је на питање да ли слуша Студио Б, одговорио питањем: „Јел то онај радио који брзо говори?“.