Да ли су Западна и Источна Немачка, подељене између Западног и Источног блока 1949, тражиле међусобно признање

Појмовно значење ове језичке формулације тешко може да брани политиколошки или дипломатски образован аналитичар. Једино као нужну досетку, када констатујете тотални застој у преговорима око силом наметнутог отцепљења дела државне територије независне и међународно признате земље  Републике  Србије. Старе државе чланице Друштва народа и, од распада СФРЈ, чланице УН. Посебно када пулен, чије сте отцепљење противно међународном праву помогли и подржавате га, не успева да добије међународно признање.

Па онда, овом смицалицом и својеврсном уценом, покушавате да га наметнете оштећеној земљи, као „решење”. То личи на досетку америчке администрације како би изнудила даље преговоре и дипломатским притисцима утицала на земљу из које, противправно (против Устава Србије и Резолуције 1244 СБ УН), покушава  да откине део њене територије. И то историјско, национално и цивилизацијско срце Србије – Аутономну Покрајину Косово и Метохију. Хајде да сагледамо ову формулацију са историјског и међународно правног аспекта, као и њену нелогичност. Генерално узев, међународно признате земље немају потребе за признањем од међународно непризнатих.

Да ли су Британске прекоокеанске територије (Вирџинија и Масачусетс и неки други региони), када су се побуном 1783. отцепиле од Велике Британије, затражиле од империје међусобно признање?

Да ли су Западна и Источна Немачка, подељене између Западног и Источног блока 1949, тражиле међусобно признање? Халштајнова доктрина, није признавала постојање друге државе немачког народа осим З. Немачке. Тек је Вили Брант, са источном политиком, настојао да нормализује односе са земљама Источне Европе, па и Демократском Републиком Немачком. Али без икаквог међусобног признања. Најпре је морао да падне Берлински зид између два дела Берлина, 9. новембра 1989. Уследили су тешки преговори четири велике силе и две Немачке. Све до 3. октобра 1990, када је Западна припојила Источну Немачку проглашавајући је делом Савезне Републике Немачке, а четири окупационе силе се повукле са немачких територија 15. марта 1991.

Да ли је Кина (стална чланица СБ УН) икада  дозволила да се  помене захтев за међусобно признање њеног, насилно и уз подршку САД, отцепљеног острва Тајвана (Формозе)? Немогуће је да било ко то покуша да наметне Кини. Ова држава, кроз концепт „једне Кине”, не признаје такву вештачки створену „државу”

Република Србија је међународно призната суверена држава, чланица УН и осталих међународних организација и агенција. По Уставу, у свом саставу има две аутономне покрајине, Војводину и  Косово и Метохију. Србији није потребно никакво признање од сопствене аутономне покрајине. Са друге стране, самопроглашена тзв. република Косово, покушава да се антиуставно и антиправно отцепи и обезбеди признање, иако је и даље де јуре део Србије према Резолуцији 1244 СБ УН. Данас,  95 од 193 државе пуноправне чланице УН (48 одсто) не признаје тзв. „независну државу Косово”. Само 93 државе признају ову творевину (од којих две, Тајван и Северни Кипар, нису међународно признате). Да ли су УН затражиле од свих држава чланица међусобно признање са овом нелегалном творевином? Нису и сигурно неће.

Да ли је Европска унија, у којој је, од 28 чланица, пет држава одбило да призна нелегалну творевину Косово (Румунија, Шпанија, Кипар, Грчка и Словачка), затражила од тих пет држава међусобно признање са Косовом?  Наравно да није. Поменутим државама такво међусобно признање није потребно. А остале знају да би тиме била широм отворена врата за цепање бројних вишенационалних држава (Белгије, Шпаније, Француске, Румуније и др.). Уосталом, ЕУ није у стању да  обезбеди чак ни да Косово спроведе одредбе из тзв. Бриселског споразума, постигнутог под њеним окриљем. ЕУ је генерално против сепаратизма и цепања држава чланица. Сем у случају цепања међународно признате државе Републике Србије.

Овај преглед укратко сведочи о трапаво смишљеном изразу међусобно признање, који се не може наметати као решење проблема које су креатори овог појма сами створили. Преостају преговори о тзв. нормализацији односа са српском аутономном покрајином Косово и Метохијом, коју би ЕУ и САД морале да гарантују и надгледају. Стога, господо, уложите дипломатске и друге напоре да до таквог решења дође, у корист мира, стабилности и пријатељства на тзв. западном Балкану и његовог убрзаног пријема у ЕУ.

Владимир Првуловић (Политика)

Редовни професор . Универзитета у Београду