Мождани удар, узрок је ужасног стања у ком се налази једна од најпознатијих личности македонског спорта, легендарни голман Драган Мутибарић. Он је данас непокретан и зависи од бриге супруге. Нема никакву помоћ нити од пријатеља нити од институција, примања су му минимална, огорчен је и уплашен за своју неизвесну будућност.
Драган Мутибарић (75), једна од легенди македонског спорта, незаборавни голман Вардара, ових дана се суочава са најтежим моментима у свом животу. Некадашњи репрезентативац и идол многих генерација недавно је преживео мождани удар, након ког је остао непокретан, везан за кревет.
Мутибарић је забринут за своју будућност, но и огорчен због тога што нико не показује интерес за његово тешко стање, да му помогне, пружи савет, учини нешто, на било који начин. Остављен је бризи супруге Милице, без које би како каже био изгубљен. Свих пријатеља који су нудили помоћ, сада нема, када су заиста потребни. Драган живи од мале пензије, а трошкови за лекове и за све су огромни.
Мутибарић, као заслужни спортиста, седам година за редом је аплицирао за једнократну финансијску помоћ од Агенције за младе и спорт, али до сада је није добио. У ова тешка времена, он по скоро осми пут аплицира. Каже да је сакупио сва потребна документа и нада се да ће од државе добити ту једнократну финансијску помоћ која му као заслужном спортист следује, а која би му у овој ситуацији много помогла. У међувремену се бори са болешћу, али оптимизам га полако напушта…
„Лежим, ишчекујем опоравак и не знам да ли ће стићи. Проблем је што сам имао мождани удар. То ми се десило пре 15 дана. Одвели су ме у болницу, тамо сам лежао 12 дана. Сада сам код куће, на опоравку. Лекари су ме отпустили и нису ми рекли шта треба да радим. Да ли треба да идем на некакву рехабилитацију? Морам да се консултујем шта ми је чинити.” Говори Мутибарић који описује своје стање.
Заборављен од свих
„Непокретан сам, везан за кревет. Не знам како да планирам евентуалну рехабилитацију, када је на све стране коронавирус. Шта је боље, да добијем коронавирус са 75 година, што би било кобно за мене, или да мирујем овако? Ситуација ми је катастрофална. Ја сам по природи оптимиста, но ако ово успем да пребродим биће чудо. Потпуно сам немоћан”, говори Драган који је у целој овој ситуацији заборављен од свих, па и од његовог Вардара, клуба ком је он највише пружио као спортиста, који се није заинтересовао за његово стање, а још мање, да му је помогао.
„Добру вољу је показао једино Антонио Филевски (ранији голман н.з.). Нико други се ни не јавља. Нико се не интересује за мене. Обично је тако, када имаш неку невољу. Сви, наводно желе да помогну, али помоћи нема ниткуда. Остављен сам на бригу супрузи Милици, која је покретна и она се брине за мене. Пријатељи сви су се отказали. Када дође време да се помогне, тада никога нема.“ Резигнирано говори Мутибарић, који и поред минималних примања неће да пружи апел јавности за помоћ.
Не могу да изађем на крај, каже Драган
,,Срамота ме је да тражим помоћ преко некаквог јавног апела. Такав сам. Имам много малу пензију, 13.500 денара. Не могу да изађем на крај. Трошкови за лекове и друге ствари су велики. Само на мојој пензији живимо супруга и ја, која нема пензију,” наводи Мутибарић који већ седам години покушава да добије једнократну финансијску помоћ од Агенције за младе и спорт, као заслужни спортиста.
,,Од агенције за младе и спорт седам година тражим ту једнократну финансијску помоћ, а они ми говоре да имам премало бодова за то. Но, не губим наду, аплицираћу поново. Рок је сада 22. мај, треба да поднесем документа и молбу да добијем такву помоћ. По осми пут радим ово. Срамота је. Четири пута сам био спортиста Македоније. Имам много трофеја, награда… Сада се надам да ће да прође све то и да ћу добити ту помоћ.”
,,Мождани удар сам добио док сам секао дрва за огрев секиром. Одједнош ми је нешто пукло у мозгу. Био сам код куће у дворишту. Одузеле су ми се десна рука и нога. У болници су ме прегледали магнетном резонанцом и дали ми дијагнозу. Десна рука и нога су ми потпуно одузети. Када треба да се крећем, користим инвалидска колица. Користим колица која су ми остала од мајке”, прича легендарни гоман, некада покретан као мачка, који данас живи у скромним условима у скопској општини Лисиче.
Извор: Слободен Печат
