Познати хрватски теолог Драго Пилсел изнео је у тексту за p-portal.net своје мишљење о Закону о слободи вере недавно усвојеном у Црној Гори, који је изазвао бројне протесте у тој држави и у целом региону. Текст преносимо у целини.

Сматрам потребним и читатељима П-портала појаснити неке кључне ствари у вези спора водства и вјерника Српске православне цркве и власти које су донијеле споран Закон „о слободи вјере” у Црној Гори.

Чиним то и охрабрен јер су ми неки високи потписници апела којег је саставила и разаслала уважена госпођа Соња Бисерко (коју као активисткињу изузетно поштујем, али којој треба казати да се у религијске ствари не разумије) признали да су се залетјели, да им је криво што су подржали речени Апел и захваљују ми што сам им помогао схватити битне ствари.

То ћу учинити и у овоме тексту.

Мене никаква националистичка хистерија не занима, али ћу прозвати сваки покушај манипулације националистичким сентиментима.

Најприје бих цитирао изјаву који је колега Зоран Радуловић, замјеник уредника подгоричког тједника Монитор, дао загребачком тједнику Новости: „Као што је Милошевић национализам искористио да би био што дуже на власти, тако ни Ђукановић није био великосрпски националиста, што је заступао од 1990. до 1999. године, ни великоцрногорски, што заступа данас. Он је просто човјек који тражи начин да што дуже остане на власти, јер њега одлазак с власти не води у опозицију него у затвор”.

Иницијативу Хелсиншког одбора у Србији којом се тражи да се “заустави покушај дестабилизације и изазивања оружаног сукоба у Црној Гори”, за што оптужују власт и опозицију у Србији те СПЦ, а све у склопу борбе против наводног великосрпског национализма (како доноси колега Саша Косановић у Новостима) да су упућени, многи људи нису требали потписати.

Погријешили су.

Ево зашто: јер је важно да се истакнути појединци и представници различитих интересних група, како стоји у Апелу академске заједнице: “суздрже од неистините интерпретације и манипулације историјским, правним и политичким чињеницама, која за резултат има даљњу ескалацију и антагонизацију, већ ионако у великој мери подељених друштава у овим државама”.

Анализирао сам Закон.

Он је у супротности с великим бројем основних начела на којима функционира ЕУ и могао би значајно угрозити напредовање Црне Горе, а индиректно и других балканских држава, у процесу придруживања ЕУ имајући у виду да би било незамисливо затварање поглавља 23 и 24 која се тичу владавине права, “у условима примене закона којима се директно и на дискриминаторан начин крше људска права и уводи неизвесност у правни поредак”, стоји у апелу академске заједнице којег, као магистар теолошких знаности и стручњак за политичку теологију, подржавам.

Усвојеним Законом се de facto и de iure креира правни оквир за национализацију имовине (традиционалних) вјерских заједница, која је настала заједничким улагањем грађана Црне Горе, прије 1. децембра 1918. године.

Начин на који су ове одредбе формулиране указује на намјеру да се оне дискриминаторно примјене прије свега на имовину Српске православне цркве.

“Усвојеним Законом се директно задире у право својине, које је загарантирано Уставом Црне Горе, као и бројним међународним уговорима и конвенцијама, које је Црна Гора потписала или којима је приступила, укључујући и Еуропску конвенцију о људским правима (члан 1, Протокола 1) и Споразум о стабилизацији и придруживању Еуропској унији”, стоји надаље у реченом.

Одредбе Закона које се тичу својине над имовином, тумачи се, “у супротности са тумачењима и ставовима Еуропског суда за људска права, у вези са случајевима који су се тицали имовине која је настала прије формирања сувремених држава. Осим тога, Закон игнорира (или у најмању руку не констатира) и друга права, као што је право одржања, које су вјерске заједнице стекле вишедеценијским или вишевјековним кориштењем имовине”.

Крај приче.

Мени се ово чини кључним: очигледно је да је Мило Ђукановић и овога пута филигрански процијенио када треба усвојити закон. Црногорски предсједник Законом изазива нове дубоке подјеле у Црној Гори и игра на карту националистичких сукоба не би ли мобилизирао своје бирачко тијело, јачао своју позицију (угрожену страховитом корупцијом) и осигурао што бољи пласман на парламентарним изборима.

У ту сврху је испланирао чак и злоупотријебити папу Фрању.

Ђукановић не схваћа да Света Столица гаји озбиљне односе са Српском православном црквом, а особито са цариградском патријаршијом гдје је Бартоломеј јасно рекао да неће признати дружину рашчињеног и екскомуницираног Дедеића, главара тзв. Црногорске православне цркве.

Угледни ИФИМЕС сматра да је Ђукановић ову акцију подузео послије уласка Црне Горе у НАТО, а не прије, и сада жели увући предсједника Србије Вучића у конфликт с 29 држава чланица НАТО-а, јер жели створити перцепцију да иза свих нереда стоји Србија и власт у Београду односно Вучић (на то су насјели и потписници писма Соње Бисерко).

Предвиђам компромис митрополите Амфилохија и предсједника Ђукановића, што судским поравнањем и пресудама, што директном нагодбом (ако пак Закон не падне).

Неће то бити изузетак, нити је то нека нова чињеница у њиховим вишедеценијским међусобним односима. Јер, знамо добро, да није било подршке господина Амфилохија, не би било ни предсједника Ђукановића нити независне Црне Горе.

Елем, Закон има дискириминаторни карактер, он је неуставан, нарушава појединачна и колективна права, како Српске православне цркве, тако и грађана Црне Горе.

Као такав, овај чин манипулације религијским осјећањима има огроман дестабилизацијски потенцијал, нарочито у етнички мјешовитим срединама, какве су готово све државе на Балкану.

Стога сматрам да овај преседан, потенцијално примјењив и у другим државама, пријети да постане стални извор тензија и конфликата (исти црногорски сценариј пријети и СПЦ-у на Косову).

А сада нешто о меритуму ствари.

Ако се у Црној Гори један дио грађана сматра припадницима црногорске нације то ваља респектирати.

Ако би становити број тих грађана пожелио имати властиту цркву и то би била њихова ствар. Нити они, нити државна власт, пак, немају право на отимачину, пракса која је научена у комунизму.

Црна Гора је била дио Југославије, а та земља је, као и Албанија, била најсличнија СССР-у по прогону вјере: 109 православних свештеника су комунисти тамо убили.

Људи не знају, а морају знати да је митрополита Амфилохија 1990. године дочекало само двадесетак свештеника, монаха и монахиња!

Да, само двадесет. Данас их је око 600.

Комунистичка власт је сматрала да ће у Црној Гори коначно завршити с Црквом и вјером уопће, те преузети њену имовину.

Зато се није трудила оснивати некакву “аутокефалну” цркву, док је у Македонији то урадила због изразите побожности народа.

Комунистичке власти су наслиједиле и апсолутистички третман Цркве од владара куће Петровића, након што су се ови одрекли владичанства: митрополити су били њихови “управитељи” Цркве, у свему теоријски подложни књазу/краљу.

Никаква Црногорска православна црква није била призната од Цариграда средином 19. стољећа. Била је то Православна црква на терену Црне Горе.

До уједињења црногорских и српских православаца је дошло договором и вољом црногорских првака.

Митрополија Црногорско-приморска има непрекинуто предање од 1219., када ју је основао Свети Сава; у турско вријеме митрополиту је додата титула егзарха пећког трона, што је потврђивало његову директну везаност за Пећ, односно за пуноћу Српске цркве.

Самопрокламирана “Црногорска црква” у Православљу нема чак ни статус раскола (за разлику од Македонске) него се третира као екстраваганција или лош виц: чак и њихове најокорјелије присталице крсте се у храмовима и од свећенства СПЦ јер знају да ЦПЦ није Црква у својој пуноћи!

Хајде да ствар поставимо овако: како би господин Дедеић, којим кадровима, којим вјерницима, попунио све храмове и манастире које жели преузети од СПЦ-а?

Дајте, људи, не будите смјешни!

За ЦПЦ коју су подржали политичари и многе јавне особе неупућени у црквену и религиолошку проблематику, како ми рече један мој пријатељ српски владика, “браћа Далтон & Џеси Џејмс су побожно друштванце”.

На трибини СПД-а „Привредник” одржаној у уторак, 14. јануара, разговарало се о спору црногорске државе и Српске православне цркве.

Бранимир Пофук, колумнист Вечерњег листа и један од говорника устврдио је да је спор државе и СПЦ-а ипак црквено питање и казао: “Црногорски предсједник Мило Ђукановић одлучује о православним црквама, па га је митрополит Амфилохије исправно позвао да се прво крсти. СПЦ је жртва због поистовјећивања нације и цркве”.

И у томе је, наравно, проблем.

Било би потицајно да се Ђукановић крсти и, прије тога, да се покаје за своје гријехе. Нису мали!

Али ни тада, када би тзв. Црногорска православна црква била ојачана кршћанином Милом Ђукановићем, ствар не би била другачија.

Штовише, била би конзистентнија.

Јер зашто да Ђукановић игра улогу “великог кума”, зашто да буде само прокурист? Нека се замонаши!

Бистар је он и продоран човјек, можда догура и до патријарха.