Драгољуб (Драган) Токовић, био је певач и композитор забавне музике, џез певач европских клубова, најпознатији као аутор песме „Лела Врањанка”.

Рођен је 22. марта 1932. године у тадашњој Вардарској Бановини Краљевине Југославије, у селу Драмче код Делчевa (до 1951. Царево Село) на истоку Македоније у породици свештеника и интелектуалца Спасоја Токовића. Драган је имао старијег брата, Бранислава, млађу сестру Љиљану и млађег брата Миодрага. Породица се, због очеве службе, пред Други светски рат преселила у село Коњух, у североисточни део данашње Македоније, на 35 километара источно од Куманова. Током рата, Драган је изгубио оца, а потом се породица преселила у Крушевац.

У петнестој години је добио хармонику, а са седамнест година се запослио у музичкој редакцији Радио Крушевца. Исте године је компоновао песму „Ја прошетах крај Мораве“ која је постала део народне баштине.

Ја прошетах крај Mораве

Радио-телевизија Крушевац емитовала је 2008. године, у серијалу „Време и људи”, емисију посвећену свом суграђанину, музичком уметнику, Драгану Токовићу, коју је уредио Драгољуб Миловановић. Била би то, да кажемо, “нормална” емисија о познатој личности, у којој њен аутор оставља трагове прошлости за будућа поколења, да није посвећена човеку који је у великој мери задужио музичку уметност и оставио дубоке трагове, најпре у забавној а касније и народној музици. Човеку који је био познатији и признатији у свету него код нас. Као да нам је у генима да своје величине откривамо тек када свет то учини!

Данас, он је скоро заборављен, као што су заборављени многи великани из света уметности уопште. Његов глас не можете чути на радио и телевизијским таласима. Срећом, постоје љубитељи његовог стваралаштва који на интернету, преко адресе YоуТубе, не дозвољавају да сећање на њега сасвим нестане. Њима се овим чланком придружује и “Буктиња”.

Не дешава се често да певач каријеру почне тако што интерпретира забавну музику, а прослави се као певач народне музике. Уколико нас сећање не вара, ту славу доживели су само Предраг Гојковић Цуне и уметник о коме ће бити речи у овом напису — Драгољуб, познатији као Драган, Токовић. Уз напомену да ће Драган остати упамћен и као композитор који је, уз Миодрага Тодоровића Крњевца, најдубље продро у душу народној музици и заувек остао у њој, захваљујући сјајно погођеној мелодијској структури, текстуалним мотивима и хармонијама у народној традицији.

Kо је Драган Токовић?

Село Драмче, у Македонији, родно је место овог уметника. Породица свештеника Спасоја Токовића, који је службовао у том селу, 22. марта 1932. године имала је велики разлог за радовање. На свет је дошао мушкарчић, који је добио име Драгољуб. Тако је старији син, Бранислав, добио брата.

Иако то није тема, рецимо још да се породица Токовић касније увећала за још двоје деце. Љиљана и Миодраг, су тако, уз Бранислава и Драгољуба сачинили квартет, чији су чланови, у својим зрелим годинама, постигли значајне резултате, свако у својој струци. Бранислав је постао познати и признати токсиколог, Љиљана глумица, првакиња крушевачког позоришта, а најмлађи, Миодраг, за свој животни позив одабрао је сликарство.

Вратимо се Драгољубу. Иако се, одмах по рођењу, његов глас далеко чуо, ништа није указивало на то да ће се у животу бавити уметношћу муза, или ако то преведемо са грчког — МУЗИКОМ. А почело је тако што је, према причи старијег брата, као четворогодишњак, док је отац у цркви држао литаније, певао одговоре свештенику — “Амин” и “Господи, помилуј”.

Године су пролазиле а он је и даље отпевавао оцу приликом богослужења. Све до пред Други светски рат, када се породица преселила у село Коњуши, да би се после рата, у којем је Драган изгубио оца, поново селила, овога пута у Крушевац.

Може се рећи да га је музика већ потпуно освојила, јер је, растући, све више времена посвећивао ономе што га је чинило срећним — на обали реке Мораве, на једној љуљашци, сатима је седео и певушио. Шта се тада мотало по његовој глави, тешко је докучити. Али, зна се то да је познати хармоникаш, Ђурица Ћирковић, чувши га како пева, вероватно утицао на избор занимања тада четрнаестогодишњег Драгана, рекавши му да је рођен да буде певач.

Када је у петнаестој години добио хармонику, о којој је често сањао, његов животни пут био је коначно одређен. Музика га је потпуно обузела. А када га је 1949. године Ђурица Ћирковић, као седамнаестогодишњака, запослио у музичкој редакцији Радио Крушевца, знао је да су му се снови испунили. Постао је певач и то са великим словом П.

Те године Драган је компоновао песму “Ја прошетах крај Мораве”, која се и данас може чути врло често у емисијама народне музике на радију и телевизији, јер је постала део народне баштине. Интересантна је прича како је настао текст. По сећању Милета Протића, који је присуствовао догађају, цитирамо: “Песма Ја прошетах крај Мораве створена је заједнички између Драгана Токовића и Ђурице Ћирковића. Они су ту песму стварали наочиглед нас слушалаца, у студију Радио Крушевца. У време паузе знам да је Драган почео: Ја прошетах крај Мораве… а Ђурица каже: и погледах с оне стране… И тако свако каже стих, други настави па су направили песму која је ушла у антологију наше народне музике.”

Касније је Токовић уобличио и прилагодио текст компонованој мелодији.

После почетног успеха у Крушевцу, Токовић решава да се опроба у средини са већом музичком традицијом. Одлази у Нови Сад, који му је пружио прилику да сазри не само као певач него и композитор, текстописац и аранжер. Као инструменталиста био је очаран клавиром, на којем је виртуозно свирао, а музицирао је још на хармоници, басу и бубњевима. Оснива и оркестар са којим снима у тада познатом новосадском Студију М. Касније се Новом Саду одужио песмама о том граду и Дунаву.

Војни рок служио је у Загребу, у којем после тога остаје дуже време и као певач постиже велики успех. Постаје звезда забавне музике тога времена, певајући светске и домаће популарне мелодије. Снима плоче, пева на фестивалима у Београду (На фестивалу “Београдско пролеће”, у алтернацији са Сенком Велетанлић, осваја прву награду са песмом Александра Нећака “Прича о изгубљеној љубави”), Загребу и Опатији, у то време најзначајнијим музичким догађајима. И даље ради на свом усавршавању и спрема се да освоји свет. Савршеним слухом упија говор Загрепчана и ускоро говори као да је у том граду рођен. Многи, који нису знали одакле је, мислили су да је Хрват. То га је једном приликом, у Минхену, довело у непријатну ситуацију. Седео је у друштву људи који су спремали атентат. Мислећи да је Драган Хрват, говорили су отворено пред њим. Пошто је амбасади пријавио случај, морао је да напусти Немачку.

Из Загреба, средином педесетих година, одлази у Италију и гостује на музичком фестивалу у Пезару, где у конкуренцији таквих звезда италијанске канцоне као што су Доменико Модуњо и Нила Пици, осваја другу награду за интерпретацију, што је сматрано сензационалним успехом. Прича се да је то исто као да је победио, јер странац није могао да буде победник. Иначе, тај фестивал сматра се претечом чувеног фестивала у Сан Рему.

Средином шездесетих живео је неколико година у Бејруту, где је певао и свирао у познатим клубовима и казинима, у којимасе прославио свирајући и певајући џез и евергрин музику.

Но, у тој земљи почиње рат и он се са породицом 1969. године враћа у Југославију. Исте године, постаје председник Савеза композитора Југославије, који је тада бројао око 3000 чланова. Тих година посвећује се народној музици. Компонује песме на народне мотиве — који су касније постали хитови народне музике — за које се сматрало да су изворне песме, па су их многи тако и представљали. Пева их, али пише и за познате певаче који су по његовом укусу: Ацу Трандафиловића, Зорана Гајића, Предрага Цунета Гојковића, Предрага Живковића Тозовца, Лелу Андрић, Станишу Стошића, Лепу Лукић и друге. Када га је један новинар 1992. године упитао да ли му смета то што се његове песме сматрају народним, одговорио је: “Мени је то врло драго. Нисам ја сујетан. Често чујем да их певају и кажу да је то фолклор. Успех је ако композитор успе да природно уђе у збирку народних песама.”

Жеља да докаже како није жанровски певач, одвела га је седамдесетих и осамдесетих година у Париз, град Азнавура, Бекоа, Брела, у којем је, као да је рођени Француз, певао шансоне пуних пет година.

Враћа се у Србију и 1989. године као Признати уметник Србије, што значи да му је држава плаћала доприносе за стаж и здравствено осигурање, одлази у пензију.

Али ни тада не мирује. Одлази у САД. У Чикагу свира и пева по локалима у којима се окупљају Срби. Тамо компонује песму “Упалите светла”, коју је први пут отпевао у Крушевцу.

Имао је безброј пријатеља, стекавши их остављајући себе као човека и певача по белом свету. То је доказао почетком деведесетих година, када је окупио елиту извођача народне музике желећи да нашу песму представи братском народу Грчке, јер је у тој земљи имао доста пријатеља. Концерт је одржан у Солуну крајем 1993. године и трајао је пуна три сата. Драган Токовић доживео је праве овације певајући песму “Ој, Србијо”, која је у то време била забрањивана на многим радио станицама у бившој Југославији.

У Београду, деветог јуна, 2002. године, напустио нас ја Драган Токовић, уметник, један од последњих исконских боема, човек који је за собом, поред великог броја познатих песама за вечност, оставио и пун кофер композиција са текстом и аранжманима, које није дао да их изводе певачи који нису одговарали његовом поимању лепог певања … и ћерку Александру, новинарку Радио-телевизије Србије.

Како је настала песма „Лела Врањанка“

Драган Токовић и Зоран Гајић оставили су неизбрисив траг у народној музици. Драган је био један од наших најбољих певача забавне музике, победник бројних фестивала, познат у Европи као клупски певач џез и евергрин стандарда. Нашој културној баштини оставио је песме “Зорице, Зоруле”, “Растао сам поред Дунава” итд. Већину ових песама отпевао је Зоран Гајић, Крагујевчанин, а песму „Лела Врањанка” маестрално је отпевао Станиша Стошић.

Драган је дуго певао у Египту, у ноћним клубовима. Кад се вратио стално је спомињао музичку тему која га је прогањала. У једној кафани у Врању, занесен лепотом непознате девојке, запитао ју је како се зове: „Ја сам Лела Врањанка” — одговорила је. У том тренутку је почео да певуши фразу која се претворила у једну од наших најлепших песама. Да је могао да приушти себи скупог адвоката, обезбедио би и себе и ширу породицу захваљујући надокнади за украдену мелодију „Лела Врањанка” која се користи само са изменом једног полутона у филму „Петпарачке приче”. Тамо је „Лела” изведена у панк обради, као инструментал. Компоновао је и музичке нумере за југословенск филм   „Бурдуш“ (1970) , учествовао као певач у филмовима „Вагон Ли“ (1976) и „Медаљон са три срца“ (1962), док се у глумачкој улози опробао у филму „Два капитена“ (1964).

Списак мелодија регистрованих код СОКОЈ-а чији је аутор Драган Токовић:

АЛА МИ ЈЕ, ПА МИ ЈЕ — музика, текст, аранжман,

АЛ’ САМ БЛЕСАВ ШТО ТЕ ВОЛИМ — музика, текст, аранжман,

БАЛАДА О БЕОГРАДУ — музика, текст,

БЕЗ ТВОЈЕ ЉУБАВИ — музика, текст

БОЛУЈЕМ, ТУГУЈЕМ — музика, текст, аранжман,

ВОЛИ МЕ ИЛИ ОСТАВИ — музика, текст, аранжман,

ВОЛИМ ДА ТЕ ВОЛИМ — музика, текст,

ВРАЊАНКА — музика, текст, аранжман,

ДАЈ МИ ЧАШУ РАКИЈЕ — музика, текст, аранжман,

ДАНАС ЈЕ ТВОЈ РОЂЕНДАН — музика, текст, аранжман,

ДУНАВЕ, МОЈЕ МОРЕ — музика, текст, аранжман,

ДУНАВОМ, ДУНАВОМ СА СВОЈОМ ДРАГАНОМ — музика, текст, аранжман,

ЖЕЛИМ ДА ТЕ ВОЛИМ — музика, текст,

ЗБОГОМ МОЈА ЉУБАВИ — музика, текст, аранжман

ЗОРИЦЕ, ЗОРУЛЕ — музика, текст,

ЈА ПРОШЕТАХ КРАЈ МОРАВЕ — музика, текст,

ЈА САМ МОМЧЕ СА КОСОВА — музика, текст, аранжман,

ЈЕСЕН СТИГЛА, ЖИТО ЗЛАТИ — музика, текст,

ЈУЧЕ СУ ЗВОНА ЗВОНИЛА — музика, текст, аранжман,

КАД СИ ТУ, НИСИ ТУ — музика, текст,

КРАЈ ДУНАВА КОЛИБА — музика, текст, аранжман,

КРУШЕВЦУ МОЈ — музика, текст,

ЛЕЛА ВРАЊАНКА — музика, текст,

ЛЕПА ДАНИЈЕЛА — музика, текст,

ЛЕТИ, ЛЕТИ БИЈЕЛИ ГОЛУБЕ — музика, текст, аранжман,

ЉИЉАНА, ОСТАНИ — музика, текст,

МАНИ МЕ СЕ, МАЛА МОЈА — музика, текст,

МАРИЈА, НЕ БУДИ ТУЖНА — музика, текст, аранжман,

МНОГО САМ ТЕ ВОЛЕЛА — музика, текст, аранжман,

НЕ БУДИ МЕ РАНО — музика, текст,

НЕМА ТЕ ВИШЕ, АЛИЈА — музика, текст, аранжман

НЕМА ТЕ ВИШЕ, МОМЧИЛО — музика, текст,

ОЈ, САФЕТЕ, САЈО, САРАЈЛИЈО — музика, текст,

ОПРОСТИ МИ, НАНО — музика, текст

ОЖЕНИХ СЕ ИЗ ЉУБАВИ ПУСТЕ – музика, текст, аранжман,

ПУСТА СУДБИНА — музика, текст,

РАСТАО САМ ПОРЕД ДУНАВА — музика, текст,

РАСТАСМО СЕ, РАСТАСМО СЕ — музика, текст, аранжман,

С ОНЕ СТРАНЕ ДУНАВА — музика, текст, аранжман,

СТАРА ПЕСМА — музика,

СВАДБЕ СТИЖУ, ЈЕСЕН ЈЕ — музика, текст, аранжман,

У НОВОМ САДУ — музика, текст,

У НОВОМ САДУ, ЕЈ! — музика, текст, аранжман,

ФАТИМА — музика, текст (са Предрагом Којдићем),

ХВАЛА ТИ ЗА НЕЖНОСТ — музика, текст, аранжман,

ХЕЈ, МАЛИ — музика,

ЦИГАНИН САМ ЈА — музика, текст,

ЧУВАЈ НАШЕ УСПОМЕНЕ — музика, текст, аранжман,

ЧУПАМ, САДИМ — музика, текст,

ШТО ЈЕ БИЛО, БИЛО ЈЕ — музика, текст

Делимични списак грамофонских плоча снимљених за дискографске куће:

ЈУГОТОН: Адио Мариа (1960), Марија, не буди тужна (1960), Дошло време да се женим (1961), Буди уз мене (1961), Ох, ох, Рози (1962), Фатима (1962), Маласиера (1962), Цетиње, Цетиње (1962), Точкови (1963), Љуби ме, љуби, љубави (1963), Беби буги (1964),

ДИСКОС: Откад сретох твоје очи (1966), Циганин и виолина (1971), Спасоје, Спасоје (1971),

РТВ ЉУБЉАНА: ЛП плоча (1973),

ПГП РТБ: Шта је било, било је (1974), Растао сам поред Дунава (1974),

СТУДИО Б: Голубице (1975).

Приредио:

Милош Стојковић, КГ5

Извори:

Димитрије Панић Дикан: Текст„Ја прошетах крај мораве“ преузет из часописа за књижевност, уметност и културу “БУКТИЊА” Број 38 | Издавач “Крајински књижевни клуб” Неготин | Неготин, 2013, уз одобрење главног и одговорног уредника Горана Вучковића

http://www.riznicasrpska.net/muzika/index.php?topic=102.0

https://www.imdb.com/name/nm0865781/

www.sr.wikipedia.org/sr-ec/Драган_Токовић

http://www.srpskilegat.rs/umro-je-kompozitor-pevac-dragan-tokovic/?pismo=lat

https://www.musixmatch.com/artist/Dragan-Tokovic/albums