Најбољи српски филм свих времена, “Ко то тамо пева”, по сценарију Душана Ковачевића, у режији Слободана Шијана, одабран је за престижни програм “Кан класик” 73. Канског фестивала.

Душан Ковачевић

С обзиром на то да овогодишње издање једног од најважнијих празника “покретних слика” у свету због пандемије није одржано у традиционалном термину и облику, 25 остварења из програма “Кан класик” биће приказано на фестивалима “Лимијер” у Лиону (од 10. до 18. октобра), и Rencontres Cinematographiques de Cannes (23. и 26. новембра).

– То што се догађа у Кану је једно у низу признања за филм који је обишао цео свет – каже, за “Новости”, Душан Ковачевић. – У неким биоскопима игран је годинама, и драго ми је да и даље живи истим интензитетом као и онда кад смо га стварали, и не губи на вредности после четрдесет година. Радује ме што живи и у свету, јер “Ко то тамо пева” није локални филм, и програм “Кан класик”, за који је одабран, није пријатељско признање, него потврда вредности са највишег уметничког врха.

Као сценариста, подсећа Радмила Радосављевић, Ковачевић је потписао култна филмска остварења, међу којима су и “Посебан третман”, “Маратонци трче почасни круг”, “Балкански шпијун”, “Андерграунд”.

– Кад освојите Златну палму у Кану, као што је Емир Кустирица освојио два пута, то је исти параметер као кад освојите Куп шампиона. Имао сам срећу да будем у једном тиму који је добио ову награду, и то је, отприлике, тај ракурс, само што је Куп шампиона врхунска награда у фудбалу, а Златна палма у уметности. Чак је награда у уметности и мало виша, јер у том такмичењу учествују људи из целог света. Само присуство у Кану у овом тренутку је нешто што је велико признање за целу српску кинематографију. Пројекција “Ко то тамо пева”, уз “Скупљаче перја” Александра Саше Петровића, који су у програму “Кан класик” приказани 2017, и не знам који још домаћи филм који ће у будућности бити приказан у тој селекцији, значајно су подсећање на историју српске кинематографије – каже Ковачевић.

Наш легендарни драмски писац наводи да већ дуже време припрема књигу својих сећања.

– Прикупљам песме које сам писао од почетка бављења овим послом, дакле, негде од седамдесетих година прошлог века. У тој књизи сећања и подсећања на неке догађаје везане за позориште, филм и књиге, јесу и четири сонга из филма “Ко то тамо пева”. Тако сам се и присетио, више у анегдотској форми, како је протекла прва пројекција у “Центар филму” који је био продуцент, и како су неки људи имали примедбе на тај филм. Прва је била да ли је баш умесно да се почетком Другог светског рата бавим кроз комедију. Друга, шта ће ми сонгови кад они разбијају причу, а трећа примедба је била најироничнија – да тај назив филма није баш најбољи. Причам о томе да је тих година била партијска цензура, и не треба заборавити да је Тито умро те 1980, када смо снимали “Ко то тамо пева”. Циркус који смо чекали да дође из Италије није могао да уђе у земљу, и нисмо могли да снимимо последњу сцену филма.

Стотину проблема са овим филмом, и сви су заборављени.

– Није било пара, “Ко то тамо пева” је снимљен за џабе. Људи су путовали из Београда, од паркинга испред Цркве Светог Марка до терена у Делиблатској пешчари где смо снимали, и враћали се увече, није било пара да се тамо преноћи. Прошло се кроз један јако тежак период, и зато ме нервира кад се крене са причама како су некад била нека лепа и сјајна времена, јер за уметност никада ништа није било ни лепо ни сјајно. Све се радило “на мишиће”, и радило се на вољу и љубав људи који су хтели нешто да направе.

Кад је филм “Ко то тамо пева” ушао у дистрибуцију, сећа се Ковачевић, имао је рекордни број гледалаца у Београду и целој бившој Југославији, а поред домаћих добио је и бројна признања на светским фестивалима.

– Освојио је награду “Чарли Чаплин” за најбољи филм у жанру комедије, награду публике у Кану, а оно што се касније догађало – проглашен је најбољим српским филмом свих времена, последица је јако лепих, добрих и срећних околности.

Фото Приватна архива Незаборвани Павле Вуисић, Драган Николић и Александар Берчек

У том филму играју глумци који су били најбољи мајстори уметности глуме друге половине 20. века. Таква екипа, предвођена Пајом Вуисићем, Батом Стојковићем, и свима осталима, јесте “дрим тим” који ће се тешко поновити. Неколико пута је било предлога да се ради римејк овог филма, чак сам имао понуде и из иностранства, али та екипа глумаца која је тада играла, са свим људима који су га радили у најбољим годинама, а то је била 1980, по свему је непоновљива и не треба кварити сећања – истиче Душан Ковачевић.

Зоолошки врт

Ковачевић истиче и допринос Војислава Вокија Костића.

Сви значајни филмови обележени су добром музиком, а Вокијева музика у “Ко то тамо пева” није изведена на инструментима, него на флашама, и тај звук је врло необичан. У филму су и музичари, браћа Миодраг и Ненад Костић, који певају сонгове. Али, кад говорим о овом филму, морам да кажем да ми је увек жао, а то је била виша сила, што нисмо могли да пустимо животиње кад смо снимали сцену са аутобусом и бомбардовањем. То је требало да буде као нека апокалипса, нешто што би симболично значило повратак у праисторију. Касније, том сценом о бомбардовању београдског зоолошког врта, који је на свом имању основао Влада Илић, највећи српски индустријалац кога су комунисти после рата осудули на живот просјака, почиње филм “Андреграунд” – каже Ковачевић.

Легендарни глумци

Антологијска прича о путницима који аутобусом фирме “Крстић” крећу за Београд у пролеће 1941, дан уочи немачког бомбардовања Југославије, приказана је на више од 30 светских фестивала, на којима је освајала највеће награде (Гран при у Монтреалу, Ротердаму, Манхајму, Панами), а у легендарној екипи глумаца били су и Александар Берчек, Драган Николић, Неда Арнерић, Бора Тодоровић, Миливоје Томић, Слободан Алигрудић, Ташко Начић, Славко Штимац, Боро Стјепановић, Петар Лупа.