Филмски пројекат „Било једном у Србији” после премијерних представљања у Лесковцу, Нишу, вечерас у у Београду, започиње своје бисокопско путовање. Овај домаћи филм, чију режију потписује Петар Ристовски, у продукцији Звонимира Шимунеца, представља људе који су спремни да се боре, доноси дух времена после Првог светског рата који је испуњен страдањима, народ је остао без наде, без жеље да настави живот.

Глумац Немања Оливерић (Фото:Танјуг)

„Људи који се појављују у филму не одустају, не пристају да буду успавани и да чекају будућност коју други треба да им донесе него одлучују да следе своје жеље и снове”, рекао је гост нове епизоде видео серијала Танјуг Рефлектор, глумац Немања Оливерић који је говорио о својој улози у филму „Било једном у Србији”.

Према Оливерићевим речима, у филму два лика, које играју он и Виктор Савић, Дине и Цоне „дижу неку врсту револуције – један у биоскопу, други текстилној индустрији” у Лесковцу.

Оливерић је рекао да његов Дине има оно што највише воли да види код људи „огромну опсесију”, „јако је занесен нечим што ради у тој мери да све остало постаје небитно”.

„Било ми је јако лепо да се убацим у то, уљуљкам у ту његову занесеност камером и светом филма”, истакао је глумац.

Оливерић је оценио да филмови епохе „увек доносе неку радост”, а њихова популарност код нас одговара нашем менталитету и чувеној реченици „пре је било боље”.

„Мислим да је то један од кључних разлога зашто људи воле епоху – воле да се врате у прошлост. Овај филм доноси оно што подржава мисао да је некада било боље. Сећамо се некадашњег бољег времена, враћамо се у детињство, било је лепше… А овде се враћамо у период процвата једне земље и града. Филм „Било једном у Србији” доноси радост публици”, навео је Оливерић.

Коментаришући тренутну хиперпродукцију серија у Србији, Оливерић је рекао да је „добра ствар велика продукција”.

„Због публике смо ту и то је главно мерило. Да добија много више садржаја него пре и може да бира шта ће да гледа. Одлучује шта је добро а шта није и нама даје неки упут шта треба побољшати. Уложено је у све елементе телевизијске продукције, у развој сценарија, слике, израз, ослонили смо се на неке развијене није земље, доста смо учили”, оценио је Оливерић.

Према његовим речима, хиперпродукцијом су и глумци добили џек пот зато што сада имају „већу лепезу ликова, нуде се различите улоге, на крају крајева појављујe се доста тема о којима се прича”.