Последњи филм редитеља Младомира Пурише Ђорђевића „Уста пуна земље” према истоименом роману Бранимира Шћепановића, затвориће 51. ФЕСТ вечерас од 19.30 часова у Великој сали Мтс Дворане, најавила је ауторска и глумачка екипа. У програму „Фест Мастерс”, сутра ће на затварању бити и додељене све награде Феста, на челу са престижним признањем „Београдски победник”.
О лику и делу Пурише Ђорђевића су говорили: уредник филмског програма и дистрибутер платформе „Аполон” Драган Јеличић, први помоћник редитеља Огњен Петковић, као и глумци у филму – Радивоје Раша Буквић, Соња Колачарић, Андрија Ковач и Лазар Јованов.
У филму играју и Александра Рукавина, Никола Марковић, Марјан Апостоловић, Марко Тополовачки, Петар Божовић, Павле Гогић, Ана Костовска.
„Читао сам роман Бранимира Шћепановића пре сигурно 20 година и стално су ми се јављале слике у глави како би дело могло да се екранизује. Међутим, како то већ бива, негде се те идеје и забораве у причама у кафани са колегама и остане на нивоу маштарија”, рекао је глумац Радивоје Раша Буквић.
„Затим се десило да сам добио позив од Љубише Ристића, који је био спона између Пурише и екипе. Нисам могао да верујем да се то дешава, да желе да снимају филм баш према том роману који волим, изненадио сам се веома пријатно, и наравно, одмах сам пристао. Током снимања са Пуришом схватио сам брзо да смо у озбиљном покушају стварања ремекдела”, додао је Буквић.
Како су најавили из дирекције Феста, „Уста пуна земље” је филм који кроз главног јунака Марка приповеда причу о свом животу, одрастању и путу који сваки човек пролази од рођења до смрти, путу борбе која је код Ђорђевића дубоко укорењена у антифашизму.
„Филмска прича је изузетно захтевна и било је врло храбро од Пурише и равно лудилу да се упусти у овакав пројекат, јер се улази у наратив без дијалога. Сусрет са Пуришом ћу увек памтити, а говорио ми је како је деценијама маштао да екранизује овај роман. Он је имао тако невероватну младалачку енергију са својих 98 година. Формирао је и обележио читаву једну епоху југословенске кинематографије”, оценио је Буквић, преноси Танјуг.
Редитељ Ђорђевић води публику кроз суптилне емоције свог главног протагонисте којег увлачи у несвакидашње ситуације помогнут маестралним Шћепановићевим романом. Његов главни јунак показује пут кроз каљугу цивилизације ка изгубљеној духовности и освајању слободе.
„Гледао сам неку верзију филма у монтажи, сутра увече на премијери ћу први пут гледати ту званичну, и сећам се да се тада Пуриша љутио ако би неко рекао да му је то последњи филм, и стално је понављао да му је претпоследњи. Његово име Младомир је веома занимљиво, он јесте увек био као млад, прави младић, али није био миран”, приметио је Буквић.
„Могао се звати Младонемир, колико је био немирног духа, стално се трудио на овом филму да унапреди причу. Импровизацијом је успевао да надомести текст, ту адаптацију романа, и био посвећен томе. Био је и фантастичан глумац, видећете га у овом филму. Чим се сви смешкамо, значи да је оставио дубок траг у свима нама”, закључио је глумац.
Први помоћник редитеља Огњен Петковић рекао је да су припреме кренуле у марту прошле године и да је филм релативно брзо снимљен.
„Пуриша Ђорђевић је био веома комплексан човек и самим тим и такав редитељ. Имао је неколико верзија написаног сценарија и књиге снимања, више варијанти визије тог филма. Енергија из њега која је бујала, жеља да екранизује роман, била је толико снажна, да ниједног тренутка нисам имао утисак да је он стар човек на било који начин. А ипак је имао 98 година”, истакао је Петковић.
Глумица Соња Колачарић каже да је најјачи утисак у овом филму оставио сам Пуриша Ђорђевић, сусрет са њим, његова појава, успешна сарадња.
„Мог лика нема у роману, већ је њега Пуриша осмислио, измаштао и створио. Сусрет са њим ми је дефинитивно најзначајнији. Овде је јасно видљиво све што је стварао толиких деценија, цео свој живот, 70 година каријере, начин на који ради са глумцима и режира, сигурно ћу памтити цео живот”, навела је Соња Колачарић. Глумац из позоришта КПГТ Лазар Јованов, који такође игра у филму, навео је да је већина сцена снимљено у шумама Београда, а да је метод рада режисера био дат у моменту, готово мимо књиге снимања.
Јованов се подсетио како је Пуриша Ђорђевић дошао на сет и свима се обратио речима – „Видећете сад како се режира”, и оценио да је најновији пројекат – „прави ликовни и уметнички филм”.
Драган Јеличић испред продукције и Пинкове платформе „Аполон”, открио је да су први састанак са редитељем имали у јануару 2022, и ево након скоро 14 месеци су произвели цео филм од 75 минута.
„Циљ је код нас да се снима веома брзо, и замислили смо амбициозан план да реализујемо 52 дугометражна играна филма за 52 недеље. Ја сам рекао да ћемо бити задовољни да буде половина од тога и био сам у праву. Ми до сада имамо снимљена 26 филма, а ту спада и „Уста пуна земље”. Покренули смо прву регионалну платформу „Аполон” пре скоро две године, која има чак 22.000 сати програма”, нагласио је Јеличић.
Он је навео да је главни „кривац” за овај филм споменути позоришни редитељ и управник КПГТ-а Љубиша Ристић, који је довео Пуришу на састанак, повезао га је са продукцијом Пинка и Аполона, а имали су лимитиран буџет филма.
– Пуриша Ђорђевић је изразио жељу да снима управо „Уста пуна земље”, и сви смо били одушевљени да на тај начин он заокружи своју богату каријеру од 70 година. Замислите толико стваралаштва. Многи су покушавали да екранизују тај роман, па ипак нису успели, а он јесте и изборио се успешно са својих 98 година, оценио је Јеличић и подсетио да је опус књижевника Бранимира Шћепановића слабо екранизован, само га знамо по филму „Смрт господина Голуже” (1982) Живка Николића, као и америчком остварењу према тој истој књизи – „Џулијан По” (1997) Алана Вејда, са Кристијаном Слејтером у главној улози.
Младомир Пуриша Ђорђевић (1924-2022) био је српски и југословенски филмски редитељ и сценариста. Од 1947. је радио у „Филмским новостима” као уредник, а касније као редитељ документарних филмова. Током каријере снимио је 50 кратких и 20 дугометражних филмова, и био аутор десет романа. У другој половини шездесетих година, Пуриша Ђорђевић остварио је највеће редитељске успехе на светски познатим делима: „Девојка” (1965), „Сан” (1966), „Јутро” (1967) и „Подне” (1968). Ова четири филма сачињавају циклус који припада „црном таласу”, и убрајају се међу најзначајније српске и југословенске филмове.
