Са научним испитивањем Јужне Србије, тесно је везано и питање оснивања музеја у Скопљу. Оснивање музеја везује се за Филозофски факултет одмах при његовом оснивању. У првом предлогу Уредбе за факултет у Скопљу, који је поднео тадашњи ректор Јован Цвијић 12. јануара 1920. године, налази се члан 9 у ком се наводи да се „уз филозофски факултет у Скопљу оснива Етнографски музеј“.

Тај Цвијићев предлог није усвојен, због недостатка финансијских средстава, те није ни унесен у коначну Уредбу од 2. фебруара 1920. године.

Јован Цвијић

Као и у случају научног друштва тако и у случају музеја, факултет никада није одустао од идеје његовог оснивања, стално тражећи од Министарства поросвете довољан буџет којим би се омогућило стално прикупљање музејских експоната. И пре оснивања факултета, у Скопљу је постојала једна мала збирка историјско-музејских објеката. Она је била поверена на чување Милану Боројевићу, наставнику Учитељске школе, који ју је предао новооснованом факултету, по наредби Министарства просвете 23. септембра 1920. године. Овом одлуком Филозофски факултет у Скопљу је добио своју историјско-археолошку збирку, која се сматра претечом Музеја Јужне Србије.

Музеј Јужне Србије

И као што je оснивање Филозофског факултета y Скопљу резултат иницијативе тадашњег ректора београдског Универзитета Јована Цвијића, тако je оснивање Музеја Јужне Србије резултат личне иницијативе и настојања професора и декана скопског факултета, оснивача и председника Скопског научног друштва, Радослава Грујића (1878-1955).

Још одмах по доласку y Скопље 1920 године, као један међу првим професорима онда основаног Филозофског факултета, Радослав Грујић je преузео научна путовања по целој територији тада тек ослобођене Јужне Србије.

Радослав Грујић

Управо због тога, Филозофски факултет је овластио професора Радослава Грујића за организовање историјско-археолошког музеја, а у буџету факултета за 1921/22 годину одобрено је 10.000 динара за музејске потребе.

Путујући по најзабаченијим насељима, Грујић је забележио огромно богатство етнолошких објеката који су брзо ишчезли под разним страним утицајима нове материјалне културе. На све стране широм ове колевке и језгре српске средњевековне државе и културе гледао je како српски и остали, старији антички, грчки, римски, византиски, и млађи, османски, историјски и уметнички споменици пропадају колико од дуготрајног зуба времена, толико и од људског неразумевања њихове вредности. Стога je на лицу места, још при тим првим научним путовањима, лично се и непосредно обраћао нашим грађанским, војним и црквеним властима, свуда где je пролазио, да му помогну да ce сачувају и склоне од пропадања ови драгоцени културни споменици Јужне Србије.

Ископавања св. Архангела

И већ y лето 1921 године y Скопље су почели да пристижу многи камени и други културни споменици Јужне Србије са свих њених страна. Нарочито значајно било је скупљање две стотине камених предмета класичне и средњовековне културе који су донети и са којима је ударен темељ лапидаријума историјско-археолошког музеја у Скопљу на иницијативу Скопског научног друштва.

У ствари приватна збирка, као ембрион за доцнији државни музеј y Скопљу, ови су музејски објекти сви нашли уточишта при Филозофском факултету; лапидариум y дворишту и сутерену факултетске зграде, a остали ситнији и од веће историско-уметничке вредности објекти y Историјском семинару Факултета.

Неуморног y сакупљању српске и осталих старина на Југу, Грујића je пут при оваквом научно-музејском раду одвео касније чак и y Софију, да би одатле од оних многих, за време Првог светскога рата, отетих народних старина Јужној Србији вратио бар неколико које су тамо откривене. Између осталих и надгробну плочу са гроба мајке цара Душана, Теодоре, која ce раније чувала крај цркве Св. Димитрија y Скопљу.

На тај начин приватно основан још 1921, за првих неколико година о личном трошку самога оснивача, све до буџетске 1924/25. године, није било значајнијег издвајања за музејске потребе. Осим првобитних 10.000, касније се издвајало од 3000 динара. Затим су издвајања факултета била од 5000 динара. Од поменуте 1925. године почеле су да пристижу и извесне званичне материјалне помоћи, када је и држава препознала потребу већег финансијког ангажовања. Пошто је те године Министарство просвете издвојило 110.000 динара за организацију музеја, могло се кренути у његово формално конституисање.

Музеј, y прво време према своме основном одељењу зван „Историјско-археолошки музеј y Скопљу“, најзад je 1. априла 1924 основан и законски, званичним установљењем y државном буџету за 1924/25. годину, под именом „Музеј Јужне Србије“.

Куршумли хан пре скопског земљотреса

За првог председника, очекивано, изабран је Радослав Грујић, који је на том месту остао до октобра 1937. године. Њега је, након одласка проф. Грујића, наследио професор географије и етнологије на факултету, Војислав Радовановић, такође један од оснивача Музеја. Од тада ce Музеј y Скопљу, захваљујући широком научно-музејском интересу његовог оснивача, a касније и пристизању других стручних музејских сарадника, брзо развио y национално-културну установу од регионалног и националног значаја, чији je основни задатак био „да што верније и што потпуније претстави целокупну природу и културу Јужне Србије“.

Музејска одељења

Историско-археолошко одељење, као темељно и најстарије, формирано је 1921. Године од стране оснивача музеја и личним залагањем и теренским радом професора Р. Грујића са својим Лапидаријумом античких, средњевековних и нововековних споменика. Најпре у самом објекту Учитељске школе на ободу Градског парка, а од 1922. године и у сопственом објекту Филозофскогакултета.

Гроб цара Душана

На једној од седница факултета, 22. јануара 1923. године, поднет је извештај о поклону краља Александра Етнографском музеју факултета. Након 1926. године одељење је коначно било смештено у простору Куршумли хана у коме се и данас налази. Музеј је након свог формалног оснивања 1924. г., захваљјући повољним материјалним и научно-техничким условима, покренуо у формирање нових специјализованих одељења. Данашњи Археолошки музеј Македоније у Скопљу баштини традицију овог одељења музеја и као свој дан прославља 1. април – дан формалног оснивања Музеја Јужбе Србије.

Тако је 1925. године основано Етнографско-антропогеографско одељење, будући да је музејски буџет омогућио набавку појединих важних етнолошких предмета. Поред експоната сабраних са терена – збирки народних ношњи, накита и оружја, етнографско одељење било је обогаћено акварелима сеоске ношње и моделима (макетама) старих кућа, израђених од стране уметника  Петра Бибића (1893-1971). Најистакнутије макете биле су кућа-чардаклија из Скопске Црне Горе и манастир Светог Пантелејмона у селу Нерези близу Скопља.

Куршумли хан

Од 1926. године др.Војислав Радовановић, пензионисани ванредни професор загребачког Универзитета био је постављен за кустоса Етнографско-антропогеографског одељења при Музеју, са задатком да помогне у сакупљању, сређивању и проучавању етнолошких предмета. Музеј Јужне Србије је такође поседовао и галерију фрескописа и других слика, нумизматичку збирку и друге вредне предмете. Био је смештен у згради Трговинско-индустријске коморе, на последња два спрата.

Зоолошко одељење Музеја Јужне Србије у Скопљу је формирано у јесен 1926. године, доношењем закона (Зоолошки музеј у Скопљу, ”Јужни Преглед” 1, 1928, 222.). Оснивању је руководила трочлана комисија,  којом је руководио доктор Станко Караман, а у оквиру кога су постаојали Зоолошка башта са павиљоном Зоолошког музеја. Зоолошки музеј у периоду од 1927-1938  провизорно је смештен у тадашњем Просветном дому где су на располагању биле две просторије.

Лапидаријум

Визија др Карамана је јасна, то треба да буде институција у којој ће се одвијати, организовано и систематски, колекционарска, издавачка и изложбена делатност, при чему ће ова последња бити директно у функцији подизања образовања. Заслужује поштовање начин на који реализује своју визију, од оснивања па све до 1941. године је сам, једини научни радник, са само једним препаратором и једним техничкоим лицем.

Музеј започиње свој живот у садашњем градском парку, у тадашњем питоресном павиљону, код самог излаза парка, обухватајући простор од четири хектара, а који је проширен тек 1965 године. Од свог оснивања Зоолошко одељење, са сопственим зоолошком баштом и музејом управљало је и помагало Градско поглаварство, које је по одлуци од 24. фебруара 1930. године наменило 50.000 динара за зидање наменске зграде за смештај животиња. Др Караман је заслужан и за покретање музејског часописа „Analles“ 1939. године. Данашњи наследници овог одељења јесу Природнонаучни музеј Македоније и Зоолошки врт у Скопљу.

Већ следеће 1927. године,формирано је и Географско-петрографско одељење, чиме ће Музеј Јужне Србије у потпуности заокружити своју организациону целину, задржавши је све до свог укидања, априла 1941. године.

Станко Караман око 1940. године

Након формирања свих одељења, у Музеју Јужне Србије су покренуте и властите музејске научне публикације. Тако су најпре 1934. године покренута „Посебна издања”, 1937. године „Годишњак Музеја Јужне Србије”, а Зоолошко одељење и свој стручни часопис „Analles“ 1939. године, који је до почетка рата изашао у седам бројева. Један од семинара о раду Етнографског музеја у Скопљу – Музеја Јужне Србије, био је 1928. године објављен у „Народнописном веснику Чехослованском“ у Прагу.

Питање зграде Музеја Јужне Србије

Међутим постојали су и објективни проблми који су успоравали даљи развој Музеја, а пре свега непостојање модерног и наменски зиданог музејског објекта. Радећи без сталне и савременим музејским захтевима опремљене, за сва одељења довољно простране музејске зграде, која би уз то и сама била од архитектонско-уметничке вредности, на нивоу какве je вредности стара народна култура y Јужној Србији, даљи правилан развој Музеја Јужне Србије y Скопљу није био могућ. Тога су били свесни и ондашњи руководиоци. Оснивач и директор Музеја, професор Грујић, пошто је 1926. године успео да за потребе музеја издејствује коришћење, а и затим y току од неколико година изврши рестаурацију Куршумли хана ради смештаја музејског лапидариума, учинио је први и највећи корак да се обезбеди сталан објекат богате ризнице музеја.

Филзофски факултет са библиотеком у Скопљу

У дворишту Куршумли-хана биле су изложене грчке и римске скулптуре. У доњем делу зграде смештена је грчка и римска антика, а на горњем спрату средњовековна култура. У доњим просторијама налазили су се споменици етнографског карактера и надгробне плоче са грчким и римским натписима. На спрату изнад распоређени су средњовековни споменици, оригиналне скулптуре и ливене фигуре. На каменој огради стајала су два капитола из Стобија и Чучера.

Рад музеја је донекле олакшан измештањем дела поставке у тек саграђени објекат Трговачке коморе, уочи рата. Обавештење о томе пружа нам Скопски гласник у броју 643, од 21. септембра 1940. године обавештавајући грађанство да ће, од тада па на даље, Историјско-етнографско одељење Музеја бити на IV и V спрату нове палате Трговачко-индустријске коморе, на адреси Трг краља Петра број 18. Лист даље наводи да ће постојећи Лапидаријум Музеја и даље остати у простору Куршумли хана, на адреси ул. Охридска бр. 24. Лапидаријум се у истом простору налази и данас. А објекат коморе и поред свих недаћа, још увек постоји.

Нажалост Музеј до краја свог постојања, није добио своји наменски и модеран објекат, достојне музејске палате и њених павиљона y царском Душановом Скопљу.

Православни црквени музеј у Скопљу

Оснивањем црквеног музеја у Скопљу 1937. Године употпуњена је музејска понуда Скопља Јужне Србије, а истовремено задовољена je једна значајна културна и црквена потреба. Као и у случају Музеја Јужне Србије, са којим је био у највећој могућој повезаности, ангажовање и рад професора Радослава Грујића били су пресудни у његовом оснивању.

Припремни радови око његовог оснивања трајали су 3-4 године. Музеј je смештен y цркви Св. Мине која je за време бугарске окупације била порушена, а касније обновљена и прилагођена музејским сврхама. Скроман по количини својих објеката, музеј ce обогатио многим важним старинама прикупљеним из разних цркава: иконама, фрескама из порушених цркава и копијама фресака, моделима наших јужносрбијанских манастира, знатним бројем старих и занимљивих црквених ствари и књига и др, те као такав представљао јединствен музеј на територији читаве Српске православне цркве (СПЦ).

Поучен овим примером, Радослав Грујић ће у Београду покренути активности за оснивање централног Музеја Српске православне цркве Тиме се озбиљно почело 1940. године, али су ратно стање и неизвесност прекинули овај рад и принудно одложили за период после Другог светског рата.

(Наставиће се)

приредио: Милош Стојковић, КГ5

Српски културно информативни центар Спона– Скопље