Појачање ратне напетости у Европи од 1938. године, појава нацистичке Немачке на границама Краљевине Југославије, изазваног присаједињењем Аустрије, а посебно избијање Другог светског рата у Европи следеће године, узроковали су велику кризу у држави, а тиме и на Филозофском факултету у Скопљу.

Цене хране су почеле нагло да расту, због ратних потреба, а тиме и да опада стандард грађана, па и самих професора на Факултету, док је и онако недовољно финансирање од стране Министарства просвете бивало додатно смањено, због потреба опремања војске.

Скопље 1930.

Стварање Бановине Хрватске 24. августа 1939. године само је продубило јаз у држави, а на факутету се такође појачавају тенденције подела и неповерења. Као додатни проблем у редовном функционисању наставе на  факултету јавило све чешће позивање млађих професора, доцента и асистената на војне вежбе, те је њихово одсуство изазивало додатне потешкоће.

Панорама Скопља

Због отворене подршке илегалном и забрањеном комунистичком покрету, који је позивао на предају и дезертерство војске и уништење и сецесију делова Краљевине Југославије, а посебно ширећи идеје дефетизма међу студентима – војним обвезницима, професор филозофије на факултету, Душан Недељковић и његов асистент Вуко Павићевић бивају ухапшени и послати у радни логор у Билећи 1940. године.

Демонстрације 27. марта 1941. у Скопљу

Након краткотрајног Априлског рата 1941, професор Недељковић ће већи део периода окупације провести у комунтичком покрету, за шта ће након 1944. бити награђен могућношћу да предводи комисију на београдском универзитету за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача. Међу многим професорима којима је ова комисија укинула академску част и грађанско право, био је и Радослав Грујић, његов дугогодишњи колега и декан са скопског Факултета.

Деловање бугарског ВМРО-а на Филозофском факултету

У периоду заоштравања политичке ситуације у Европи долази и до јачања активности сепаратистичких, пробугарских присталица присаједињења Бугарској делова Краљевине Југославије – Јужне Србије, а главни експонент такве политике била је злогласна и терористичка ВМ(О)РО.

Од 1924. године на челу ове организације налазио се Ванчо Михаилов, родом из Новог села у околини Штипа. ВМ(О)РО је била једна од главних организција, уз усташки покрет, која је извршила егзекуцију краља Александра Карађорђевића и Луја Бартуа у Марсеју, 9. октобра 1934. године. Да би елиминисали притисак југословенских и грчких власти, бугарски двор и влада су формално суспендовали рад ВМРО-а, док је Ванчо Михаилов преко Истанбула успео да се домогне западне Европе. Оснивањем нацистичког сателита Независне државе Хрватске (НДХ) 10. априла 1941. , одлази у Загреб и током целог рата био је главни саветник усташког поглавника Анте Павелића.

Формално укинута у Бугарској од јесени 1934, ВМРО и њене организације-ћелије и појединци на тлу Грчке и Јагославије нису тиме престали са својим активностима, већ само добили нове форме, као и увек у циљу бугарских државних интереса.

Своје антидржавне активности појачала је и левичарска ВМРО-Уједињена, коју је формално предводио Димитар Влахов, члан ВМОРО, ВМРО, БРП(к), управник Приштине и Штипа за време бугарске окупације (1916-1917), бугарски посланик у Одеси и Бечу и послератни угледни функционер КПЈ.

ВМРО-Уједињена је основана 1925. године у Бечу и под контролом Коминтерне у Москви и њеног секретара Георги Димитрова. Тако крајем 1935. у Загребу, а следеће 1936. и у Београду, присталице левичарске ВМРО-Уједињене оснивају тајну организацију МАНАПО (Македонски национални покрет), коју су чинили студенти са београдског, али пре свега загребачког универзитета и који су нашли отворену подршку ХСС-а и њеног лидера Влатка Мачека.

МАНАПО је директан наследник старије пробугарске ММТРО (Македонска (о)младинска тајна револуционарна организација),основана 1922., чије су присталице, студенти Филозофског факултета, биле ухапшене 1927. године у Скопљу, од којих је део њих осуђен затворским казнама, у касније названом „студентском процесу“. Један од бранилаца оптужених, по њиховом захтеву, био је и каснији поглавник НДХ, тада адвокат Анте Павелић. Како МАНАПО није могао бити регистрован, његови чланови су крајем 1935. године основали у Загребу Културно-просветно друштво „Вардар“, које је марта 1937. издало једини број свог листа „Наше време“.

Утапање МАНАПО у покрајинску КП за Македеонију

Осим на универзитетима у Загребу и Београду, присталице овог друштва намеравали су основати подружницу и на Филозофском факултету у Скопљу. Група од  53 студената поднела је петицију управи факултета 11. јанара 1937. године за његову регистрацију, али је ова молба била одбијена, управо из страха да би њихова делатност била пре свега политичка и свакако противна природи факултета, а понајмање научна, просветна или хуманитарна.

Удружење „Вардар“ из Загреба је већ 4. априла 1937. било забрањено, док се МАНАПО, одлуком Коминтерне, 1939. године утопио у покрајинску КП за Македонију, на челу са Методијем Шаторовим Шарлом. Шаторов је своју партијску ћелију априла 1941. прикључио, чак и пре уласка бугарских окупационих снага у Југославију, Бугарској радничкој партији (комуниста), иступивши из Титове КПЈ и на тај начин признао бугарску анексију дела Краљевине Југославије.

Један од познатијих чланова ММТРО и МАНАПО био је и Спиро Китинчев, градоначелник Скопља за време бугарске окупације (1941-1944), а чији је отац Георги Китинчев такође био скопски градоначелник, у време бугарске окупације у Првом светском рату (1915-1918). Спиро Китинчев је у периоду април-мај 1941. године обављао и функцију потпредседника и главног организатора Бугарског централног акционог комитета Македоније, основаног 13. априла 1941. у његовом дому у Скопљу. Бугарски комитет је, подржан од стране немачког Вермахта чинио привремену локалну власт окупираних области Краљевине Југославије, обећаних за присаједињење Бугарској, све до доласка бугарске војске, почетком маја 1941. године. Приликом уласка бугарске војске окупиране делове Македоније, овај комитет је уз цвеће и параде у сваком месту организовао њихов свечани дочек на улицама. Након капитулације Бугарске, 8. септембра 1944. Китинчев стаје на чело немачке квинслишке творевине по угледу на НДХ – Независне државе Македоније, која је обухватала све окупиране просторе Југославије од стране Бугарске, од Пирота до Ђевђелије.

Данас једна улица у скопском насељу Карпош 3,  носи име МАНАПО.

Слободарски дух на Филозофском факултету

Нарастајућој претњи од нацистичко-фашистичког напада на Краљевину Југославију и њеном комадању покушало се удовољити формирањем Бановине Хрватске августа 1939. године. То је изазвало реакцију великог дела интелектуалаца београдског универзитета и свакако факултета у Скопљу.

На предлог Српског културног клуба (СКК), основаног 1937. године, на чијем челу је био Слободан Јовановић и још двадесетак виђенијих професора и интелектуалаца, јасно је истицано неслагање са оваквим решењем, а уколико оно не би било повучено, фебруара 1940. покренуто је питање формирања посебне бановине под називом Српске земље, чија би престоница требало бити Скопље. Представници СКК-а су у неколико наврата одржали предавање на ову тему и у самом Скопљу, пред студентима и колегама професорима, не слажући се истовремено са пронемачким курсом тадашње владе Цветковић-Мачек.

Овим антифашистичким настојањима, придружио се и сам Јосиф Михаиловић, лични  пријатељ Слободана Јовановића. Помен о званичном плану формирања српске бановине, налазимо и у натпису Скопског гласника у броју 616, од 16. марта 1941. године, када се „Скопље већ помиње као центар Српских земаља (српске Бановине – прим. аут.)“.Ова тема требало је бити разматрана и међу грађанством и властима Скопља о могућности што брже реализације, пре свих око инфраструктурних капацитета, да прими велики број институција из Београда и да као некада, буде престоница свих српских земаља (бановине).

Своје слободарске тежње, студенти и професори Филозофског факултета испољили су и масовним учешћем у демонстрацијама 27. марта у Скопљу, противећи се приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.

Априлски рат и затварање факултета – време под окупацијом

Услед непосредне ратне опасности, ректор Универзитета у Београду Петар Мицић донео је наредбу да сви факултети, укључујући и Филозофски факултет у Скопљу, прекину са радом 1. априла 1941. године.

Факсимил Одлуке о затварању Филозофског факултета

Након краткотрајног Априлског рата, већина професора је напустила Скопље и била протерана, а Факултет затворен.

Од тада се  факултетска настава није одвијала, осим краћег периода између 11. октобра 1943. и 8. септембра 1944. године, када су бугарске окупационе власти организовале наставу на тзв. Универзитету у Скопљу („Университет в Скопие“). Одлуку о формирању је донео софијски универзитет „Св. Климент Охридски“, септембра 1943. године, али то је у суштини био само непотпуни Филозофски факултет, са катедрама за географију, словенску филологију и историју. Ректор и декан био је Атанас Илијев.

(Наставиће се)

приредио:

Милош Стојковић, КГ5

Српски културно информативни центар Спона– Скопље