За мене је поезија уметност сећања, памћења… Као песник, никада не напуштам свој свет идеја и своју „магичну формулу“. За мене свака песма, моја или неког другог аутора, изражава визију света. То значи да је поезија синергија времена и речи… – каже песничка душа Гордана Каракашeвска

Са Горданом Каракашeвском, талентованом песникињом, књижевницом и сликарком, за октобарско „Слово“ причамо о изазовима уметности, романтици поезије и песмама „из душе“, које су део њене актуелне збирке „Кућа од папира“, којом обележава један период свог живота и посебне креативности…
Разговор бих започео вашом мисијом на профилу „Језик је наша домовина“.

Колико је данас, у временима опште глобализације и снажног продора
англосаксонске културе у све сфере живота, важно стварати на свом
матерњем језику?

– Мислим да што више језика човек зна, то је вреднији, али аутор готово никада не треба да се изражава другим језиком осим матерњег, што је сасвим природно и нормално из простог разлога што, ма колико добро говорили језик који нам није матерњи, ипак се најбоље можемо изразити на језику на којем смо изговорили прве речи. У временима опште глобализације, управо су мали језици најугроженији, па је књижевност малих језика у великој опасности. Зато је за мале језике и њихову књижевност, културу и уметност, као што је наш македонски језик, од суштинског значаја да сачувају своје карактеристике и своју посебност, своје корене и своју историју, а ми ћемо то успети да постигнемо само и само стварајући на свом матерњем језику.

Успешни сте у неколико уметничких области – поезији, прози, сликарству… Ипак, мислим да вам највише стоји епитет „песничка душа”?!

– У праву сте. У поезији показујем своју рањивост и ту је понекад и кријем. Кроз своје књиге говорим о трагедији друштва и човека као појединца. Свој рад на пољу књижевности и литературе доживљавам као тиху, усамљену уметност. Међутим, категорички одбијам да пишем или сликам по стандардима друштва. Избегавам трендове, скоро да ме не занима да будем по стандардима друштва. У мојим радовима бол утиче. Живот је основа писања поезије, уметности. Верујем да је књижевност оаза живота. Коначно, кроз своје књиге се бавим страхом од смрти.

Ваша актуелна збирка поезије „Кућа од папира“ је збирка емоционално снажних песама. Како су настајале?

– У „Кући од папира” истичем патријархални однос према жени. Међутим, ми живимо у мушком свету. Истина је да све има своје време, време да расте и време да сазри. Тако је било и са Кућом од папира. Та књига је дуго чамила у мени све док једног дана нисам почела да стварам збирку поезије, песму по песму. За мене је поезија уметност сећања, памћења (индивидуалног и колективног). Као песник, никада не напуштам свој свет идеја и своју „магичну формулу“. За мене свака песма, моја или неког другог аутора, изражава визију света. То значи да је поезија синергија времена и речи. Моја поезија је много ствари. Поезија је преливање осећања. Поезија ме најежи. Можда је најзначајнија карактеристика поезије њена неспособност да буде дефинисана, обележена или прикована.

Имате ли утисак да данашње генерације не поседују потребну дозу романтике коју поезија захтева?

– Данас је све брзо и углавном за једнократну употребу. Предност књига је у њиховој спорости и понављању у читању. Живимо у добу усамљености, материјализма и ајфона. Људе овог времена не занима истина, а још мање љубав, а уз то и романса. Фокус је само и стриктно на новцу. Новац одређује све. Искрено се надам да ће после свега, мислим после пандемије Ковида-19, свет доживети ренесансу. Верујем да данашње генерације не знају шта је романса и имају потпуно искривљену представу о томе шта је поезија. Нећу претерати ако кажем да мало њих зна разлику између поезије и антипоезије. Данас се много чешће сусрећем са антипоезијом, него са поезијом.
Данас се све зове поезија. Али није све поезија. Данас се сви називају песницима, али нису сви песници. Данас свако ко жели, објављује књиге. Преплављени смо квантитетом на уштрб квалитета, а то је све зато што је деценијама уназад изостала права, поштена и конструктивна критика. Награде се додељују свима у мери у којој су награде изгубиле на тежини и значењу. До када? Време је за корените промене. Ми као друштво имамо велики задатак и одговорност.

С једне стране треба и морамо да превазиђемо аномалије, ако желимо да будућим генерацијама оставимо квалитетне радове који ће трајати и неће бити препуштени на милост и немилост зубу времена. Са друге стране треба да будемо пример новим генерацијама, међутим, у њима је будућност нове књижевности.

Који су Ваши наредни изазови у уметности којима сте се у потпуности
посветили?

– Волим квалитетну литературу, стварање такве је веома тешко. Књига треба да буде оригинална. Слобода постоји у глави писца као што постоји уметност, а књижевност је део уметности. Од почетка ове године почела сам да радим на дечијим књигама са илустрацијама. Илустрације у мојим књигама су култура.
То су велики и сложени пројекти који, пре свега, одузимају много времена. Међутим, важно је оно што остаје…

Иван Бећковић