Културну понуду Београда, као културне престонице региона, овог лета увеличo je један заиста велики догађај. Кратко и јасно – Хандке се дружиo са својим читаоцима.
Наиме, нобеловац Петер Хандке, који борави у краткој посети српској престоници, састаo се са читаоцима у књижари Делфи СКЦ, овог уторка, 5. јула.
– Пола сата пре 18 часова, када је био заказан његов долазак, Хандкеови читаоци су пристизали са рукама пуним књига. Ред је био све дужи, кроз целу књижару, али и Ресавском улицом до парка „Мањеж”. Књижевник је по уласку у књижару дочекан топлим аплаузом – преносе београдски медији.
Стотине људи стајале су стрпљиво у реду и сат времена да сачекају свој тренутак и добију потпис међу страницама омиљеног дела аустријског писца.
Издавачка кућа „Лагуна“ је до сада објавила 10 Хандкеових књига, почев од „Великог пада” 2019. године, када је добио Нобелову награду за књижевност. Уследили су наслови „Голманов страх од пенала“, „Моравска ноћ“, „Кратко писмо за дуги растанак“, „Несрећа без жеља“, „Други мач“…, све до „Крадљивце воћа“ која је од недавно у продаји.
Пратиоци културних дешавања кажу да је након доласка Марије Варгас Љосе 2015. године, Хандке је још један нобеловац који је посетио књижару Делфи СКЦ.
Парафразирајући Арсенову „Загреб и ја се волимо тајно“, рекли би да се Хандке и Београд воле јавно, многима у инат.
Ипак, то није једина актуелност везана за великог писца и српску престоницу. Част нобеловцу Петеру Хандкеу недавно је указала и издавачка кућа „Српска књижевна задруга“ и редитељ и писац Емир Кустурица, који је написао својеврсни омаж њему, насловљен „Видиш ли да не видим“.
На промоцији књиге, академик Матија Бећковић говорио је о сличностима и разликама Хандкеа и Кустурице:
– Ова два јунака нашег доба најсличнија су у различитостима. За једнога од њих неко је једном рекао да је мешавина стидљивости и агресивности, а други је написао да срећно детињство проживаљава само у сећању. Хандке је осетио да му понестаје језика, а Кустурица да му је доста слика. Међутим, и Кустурица и Хандке доказ су тога да је могуће добити „Златну палму” и Нобелову награду, а не служити искључиво политичкој коректности већ уметности и слободи изговорене речи.
Кустурица, говорећи о свом делу, напомиње:
– Ова књига посвећена је човјеку који није писао само књиге изван социоисторијских скица, што су овде напоменуте и могу бити погубне по људску заједницу; његов живот одвијао се у царству језика, није пристао да буде ’тркач’, шетао је кроз живот и у темпу својих корака писао своје књиге. Није се заносио хипи покретом, није био битник, није се мијешао у ’68, није пришао ниједном социјалном ватромету који је служио друштвеним промјенама и поменутим модернизацијама. Његов живот и дјело потврђују да вријеме није линеарна појава и да умјетност, за разлику од науке, излази на крај са овим феноменом.
