Нобеловац Петер Хандке, написао је да Срби са Косова и Метохије и даље носе своју “нормалност” коју им други ускраћују, као и да носе у себи сва људска осећања – преносе Новости, и додају оно што је великан књижевности даље написао…
Шта је уопште нормалан живот? Вероватно, путовање аутобусом а да вас при томе нико не засипа каменицама зато што је на њему ћирилични натпис.
Било би нормално ићи на гробље које није порушено већ је одржавано и сачувано…
Истина је, нажалост, да ови људи не налазе гробове, већ рушевине и змијска легла у њима…
Али они у тој трагедији и даље носе своју “нормалност” коју им други ускраћују, носе у себи сва људска осећања, понеко још има жељу да се понекад насмеје…
Њихов живот јесте претворен у бескрајну ноћ, али они у њој и даље постоје без обзира на то што зора можда неће сванути.
То је моја епопеја нашег времена, слика и прилика света у коме живимо, а ови људи су највећи трагичари и јунаци данашњице!
Аустријски књижевник Петер Хандке, борац за истину и правду и осведочени пријатељ српског народа, а неколико година уназад је и добитник Нобелове награде за књижевност.
Иако странац, осетио је лепоту српске културе и баштине, али и ужасе српског страдалништва, напомињући да ће “Косово увек остати српско” и да “политика која се сања, неће никада нестати, ни пропасти”. Тиме је косовски завет, у веку отпадништва и одрицања, добио витеза пера, неуморног прегаоца на путу истинољубља и лепе писане речи.
„Не кајем се ни данас због ставова о Србији деведесетих. Ја сам хтео да напишем оно што сам видео и осећао тада. Немам ни кајање, нити корист од свега тога. Мислим да је проблем био у томе што сам ја о свему томе проговорио на свом поетском језику и то је сметало Западу јер је он говорио својим журналистичким језиком. Направио сам себи проблем, али то мени није био проблем, у ствари, био је, али плодоносан за мене јер – нема уметности без проблема“ – изјавио је својевремено велики књижевник.
О свом омиљеном месту на свету, Великој Хочи, Петер Хандке је рекао:
– “Велика Хоча је место са Божјим благословом, али пуно несрећних људи. И зато да би их разумео долазим често. Волим да разговарам и пијем вино са овим људима. Приликом неких ранијих посета сам пешачио са њима по околним пољима, брао печурке и лековито биље, упознавао људе слушајући приче о њиховим животима и учествујући у њиховим обичајима. Тих дана сам чуо кукавице, много њих, нигде и никад их нисам чуо толико. Чинило ми се да су кукавице из целе Европе дошле ту, у ово мало село. А Ораховац се јавља у једном делу моје књиге `Моравска ноћ`.
Тамо говорим о једном селу у Србији које се зове Породин, али је то само трансформисано. У ствари, многи делови се дешавају баш у Ораховцу. На пример, слика аутобуса који долази у енклаву Ораховац, вози Србе, и сваки пут је све мање места да се окрене, јер се гробље око цркве шири. Или онај део када говорим о гробљу.
То је гробље у селу Ретимље близу Ораховца. Ишли смо тамо о Васкрсу 2006. са мајкама и сестрама киднапованих Срба из тог села. Клечао сам са њима док су палиле свеће на оскрнављеним гробовима, и у једном тренутку се појавила змија, прошла је ту поред нас. Та слика ми се урезала у памћење и унео сам је у своју књигу.“
