Мало је докумената у историји међународних односа којим се овако простачки и дрско признаје такав злочин, што је свакако разлог за помно скривање овог документа у протеклих двадесет година

Божидар Зечевић фото Википедија

Други део тематског диптиха Радио-телевизије Србије под насловом „Куманово – преговори победника“ аутора Милоша Милића, открио је више непознатих детаља о судбоносним збивањима ратне 1999. године него што је то био случај са првим делом – филмом „Рамбује – српска прича“, за који смо већ констатовали да је вешто уплетени спин о наводној одговорности тадашњег политичког врха Србије за избијање рата.

Ако ништа друго, сада је јасно да је Рамбује представљао покушај да се оствари „ужасни изговор“ (Хенри Кисинџер) за бомбардовање и војну окупацију једне суверене чланице Уједињених нација без икаквог предтекста и сагласности Савета безбедности УН. Да разлог за агресију, коју је у марту 1999. повео НАТО није био ни у каквом терору над албанским цивилима нити у наводној „хуманитарној катастрофи“, коју је ова војна акција требало да спречи, него у нечем сасвим другом, потврђује документ од 20. априла 1999, са ког је у Вашингтону недавно скинут ембарго. То је службени меморандум Ричарда Холбрука, у ком се без икаквог зазора каже: „Наш стварни ратни циљ, званично или незванично, мора бити промена на челу Југославије. Инстинкт ми говори да је Милошевић готов, али се не може предвидети како и кад… Наш најважнији циљ треба да буде подстицање промене режима. Ако Београд не изнесе кредибилну преговарачку понуду, треба да појачамо бомбардовање док то не учини. Бомбардовање треба да се настави током преговора.“

Холбрук овим признаје да је директно одговоран за ратни чин агресије на једну суверену земљу са циљем обарања њене легално изабране власти. Мало је докумената у историји међународних односа којим се овако простачки и дрско признаје такав злочин, што је свакако разлог за помно скривање овог документа у протеклих двадесет година. Али се поставља и питање зашто је Вашингтон баш сада решио да га објави? Штавише, Холбрук у овом документу најављује и чудовишни наставак: „Снаге НАТО ући ће као освајачка сила која ће онда остати окупациона. Ако нападну, неће моћи да се зауставе на Косову. Мораће да гоне српске снаге дубоко у остатак Србије и Црне Горе. А можда и до самог Београда… Ако се одлучимо за такву политику сигурно ћемо победити. Али, то би могло да значи озбиљне жртве. Да то представим помало мелодраматично – хоћемо ли имати ‘Дејтон’ или ‘дан Д’?.“

Нема сумње да Холбрук овде заговара масивну војну интервенцију САД, дакле први рат на тлу Европе од Другог светског рата, уз употребу великих копнених снага и огромне жртве, нимало мелодраматично упоређујући ову инвазију са искрцавањем у Нормандији јуна 1944. са свим конотацијама које овај догађај има у историји света. Ко год да је одлучио да сачини овај документ, успео је да половини Европе дигне оно мало косе на глави. Тим пре што је актуелни председнички такмац Џо Бајден, тада потпредседник САД, и сам заговарао овакву ратну опцију: „Треба да одемо у Београд и да окупирамо ту земљу у јапанско-немачком стилу“, рекао је, мислећи под тиме да је Србија требало да буде окупирана као Немачка и Јапан после Другог светског рата. „И требало је да имамо јавна суђења да бисмо уклонили маску ове српске виктимизације како би људи у Србији знали шта се догађа. То је једина ствар која ће на крају успети“, рекао је Бајден у емисији Meet the Press на телевизији NBC, 9 маја 1999. године.

У међувремену су се догодиле Кошаре и Паштрик. Срби су јасно показали шта би донела америчка копнена инвазија на тлу Европе и натерали цео Запад на ново размишљање. После првих месец дана рата било је јасно да нема ништа од „мелодраме“ у Холбруковом стилу. На сцени се тада појавио другачији актер, Клинтонов пријатељ Строб Талбот у улози новог посредника. То је следеће откриће емисије „Куманово – преговори победника“: за кључне играче у окончању агресије на СРЈ доведени су један Финац и – један Рус, коме је Америка одредила нарочиту улогу. Наравно, сасвим наменски Рус, Виктор Черномирдин, који је „пречуо“ изричита овлашћења свог председника и радио све време у корист српске штете, по дискретним, али одлучним захтевима Клинтона. На све вапаје Милошевића одговарао је кратко: „Или прихватите, или не.“ Кад му је додијало, повукао је шаком по глатком столу и рекао: „Ако не потпишете, Београд ће бити сравњен са земљом – овако.“

Водећи руски генерал Леонид Ивашов, који је у авиону приликом доласка у Београд Черномирдина отворено назвао издајником, тврди у емисији да је Черномирдин тако поступао јер су му Клинтон и његов потпредседник Гор обећали да ће подржати његову (Черномирдинову) кандидатуру за председника Русије. Како било, Милошевић се следећег јутра појавио „црн у лицу, као да је био у руднику месец дана“ (према речима његовог сарадника Зорана Анђелковића) и одобрио фамозни папир, тј. проследио одлуку Скупштини СРЈ. Срећом, кумановски војнотехнички споразум био је далеко од капитулације. А што се Черномирдина тиче, он је, после овога, прецртан. Јељцин се дефинитивно определио за Путина, који је пре истека исте године постао председник Русије.

Божидар Зечевић (Новости)