Београд је последњих година постао Mека филмских екипа и све је већа присутност иностраних продукција у Србији која нуди многе погодности за реализацију високобуџетних пројеката, али и утиче на бољи имиџ наше земље у свету
Славни „Пират са Кариба” Џони Деп од како је први пут окусио љуту српску шљивовицу, решио је да се у земљу Немањића, Обилића, Петровића изнова враћа… И дао пример својим прекоокеанским колегама.
„Снимали смо на улицама Београда и сви су били дивни према нама. Пустили су нас да јуришамо по граду док смо снимали сцене јурњаве аутомобилима”, изјавили су неустрашиви агент 007 Пирс Броснан и његова атрактивна колегиница Олга Кириленко док су испијали кафу у „Принцу”, у срцу београдског дизајнерског центра, Чумићевом сокачету, у предаху снимања филма „Новембарски човек”.
Београд је био идеално уточиште и екипи серије „Предстража”. Британски редитељ и продуцент Џонатан Инглиш, који је једно време чак и живео у Београду, реализовао је у Србији и свој филм „Темплар: крв за крв” (2014), серију „Морнарички специјалци” (2019), коју ових дана гледамо на РТС, као и „Арк”, али и нову верзију „Робина Худа”. И то није крај.
Инглиш је толико фасциниран нашом земљом да се упустио и у авантуру снимања „Нећеш бити сама” са Нуми Рапас, „Машина” са Марком Хамилом, „The Deal” са Емом Фишер. И то вођен традицијом, гостопримством и добрим духом Београда.
Србија је протеклих година била домаћин многим врхунским продукцијама, тако да су према сценарију и у продукцији француског редитеља Лика Бесона овде снимани амерички филмови „Lock Out” са Гајом Пирсом и „Три дана за убиство” (2014) са Кевином Костнером и Амбер Херд. Селма Хајек је играла у трилеру „Еверли” (2014), Џони Деп у драми „Минамата” (2020), а већ одомаћени глумац Рејф Фајнс је режирао код нас два филма – „Кориолан” (2011) и „Бела врана” (2018).
Последњи већи холивудски филм који је сниман у Београду јесте „Нож у леђа 2”, где су на улицама престонице виђени Данијел Крејг, Наоми Вотс и Едвард Нортон, а дела српских уметника нашла су се као реквизити у овом блокбастеру.
Из овог се да закључити да је Београд последњих година постао Mека филмских екипа и да је све већа присутност иностраних продукција у Србији која нуди многе погодности за реализацију високобуџетних пројеката, али и утиче на бољи имиџ наше земље у свету. Др Игор Ковачевић са Економског факултета у Београду открио је да годишње стране филмске екипе бележе 14.000 ноћења по српским хотелима, што доноси држави зараду од милион и по евра.
– Држава Србија даје ветар у леђа за промоцију Србије у светским оквирима за реализацију многих страних реклама, ТВ серија, филмова… Тиме је изненада дошло и до знатног раста запослења у филмској и ТВ индустрији наше земље – рекао је Ковачевић.
О овој теми разговарали смо и са Јеленом Радовић, маркетиншким стручњаком и социологом.
– Сетите се само када су нам пре неколико година претворили Савамалу у Мулен руж за потребе филма „Папилон”. Мало-мало па неки глумац прошета улицама Београда. То значи да наше тржиште има велики потенцијал на чијем имиџу треба непрестано да радимо и да ангажујемо професионалце у поменутој области.
Радовићева такође сматра да они који гледају филмове и серије не знају да су многе сцене снимане код нас. Филм „Glass onion” је један од таквих примера. Према њеном мишљену, потребно је да креирамо позитиван пи-ар и ван оквира наше земље, јер наратив би требало да се промени, односно побољша. Овде маркетинг игра јако велику улогу, а ми треба да газимо крупним и брзим корацима ка креирању боље слике.
Срби у филмској индустрији у иностранству су сјајни радници, предани, изузетно квалитетни. Обратите пажњу на крају неког филма и серије, скоро увек ћете наћи наше име у одјавној шпици. С друге стране, истиче наша саговорница, имамо занимљиве локације, а радна снага није прескупа. Идеалан микс за сарадњу.
Покретне слике, као и друштвене мреже свакодневно шаљу једну побољшану, улепшану слику о Србији. Медији су и даље једно од најјачих оружја данашњице. Стога, сматра Радовићева, кораци су нам јасни уколико желимо позитиван став о нама у свету. Паметан и јак маркетинг су нам неминовност.
И млада редитељка Милица Спасојевић сматра да је добро што је кинематографија у Србији почела да се окреће пружању продукционих услуга странцима. Коначно, као и друге европске земље, почели смо да имамо повраћај ПДВ-а за велике филмске буџете потрошене код нас.
– Најзад смо постали конкурентни у том послу, па велике филмске и телевизијске екипе не одлазе да снимају само у Пешти, Прагу, Бугарској, него долазе и код нас.
Према њеним речима, мање је важно како нас странци приказују од тога колико ће пара оставити овде, односно колико ће радних места у филмским екипама створити за наше људе. Такође, врло је похвално да се код нас развило неколико домаћих фирми за изнајмљивање филмске опреме које пружају услуге равне онима у Холивуду.
– Странце мотивишу образованост и искуство наших професионалних филмских кадрова, лепоте наше земље и конкурентна тржишна цена – појашњава млада редитељка.
Унутар националних кинематографија и жанрова за које се опредељујемо, филмски радници свакако имају одређени простор и могућност да подигну ниво свести, морала, вредности, хуманости и саосећајности.
