Да је ангажована представа „Ајхман у Јерузалему” о некадашњем злу позоришни допринос да се оно не понови, чуло се у разговору с актерима након извођења на ужичком фестивалу
Представа о ратним злоделима и суђењима злочинцима Адолфу Ајхману и Андрији Артуковићу стигла је из Хрватске на 27. ужички фестивал „Без превода”. Смело и креативно у ту осетљиву тему ушло је Загребачко казалиште младих комадом „Ајхман у Јерузалему”, у поставци словеначког редитеља Јернеја Лоренција. Осморо глумаца на једноставној сцени и у непосредном дијалогу, свако са понеком причом о суровости злочинаца и погубљењима недужних, три и по сата (у два чина) уверљиве позоришне игре. На крају дуги аплаузи и просечна оцена публике 4,50.
Овај комад, „реконструкција баналности зла”, најпре се бави паклом Холокауста, неделима која је Јеврејима чинио немачки СС официр Адолф Ајхман. У основу су књига Хане Арент, која је са суђења Ајхману 1961. извештавала за „Њујоркер”, и документарни филм са сећањима преживелих Јевреја о хиљадама страдалих у логорима, гасним коморама. Судски процес Ајхману, ухваћеном 1960. негде у Буенос Аиресу, трајао је у Израелу 161 дан, са око 100 сведока (од којих 90 бивших логораша). Осуђен је на смрт и његов пепео просут у Средоземно море, да не буде сахрањен ни у једној држави.
Други чин ове представе говори о Андрији Артуковићу, усташком министру надлежном за логоре НДХ, потписнику ратних закона против Срба, Јевреја и Рома на основу којих је стотине хиљада недужних људи мучено и убијано. Артуковић је после рата побегао у Америку и тамо је живео деценијама, да би га САД средином осамдесетих испоручиле Југославији да одговара за почињене ратне злочине. Имао је 87 година кад му је суђено у Загребу. Глумачком игром у комаду подсећа се на тај судски процес, где Артуковић одговара за злодела у логорима (Јасеновцу, Керестинцу) над Србима, Ромима, Јеврејима („секли су им уши, људе убијали маљем и чекићем, спаљивали у пећима…”), за страдање српског живља са Козаре и друго. Осуђен је на смрт 1986, али пресуда није извршена због његове озбиљне болести (умро је природном смрћу у затворској болници две године касније).
Да је ова ангажована представа о некадашњем злу позоришни допринос да се оно не понови, чуло се у разговору с актерима након извођења. О томе је говорио и селектор фестивала „Без превода” хрватски новинар Бојан Муњин.
– Наш фестивал се ове године заиста бави питањем идентитета, али идентитет није само фолклорна ствар. Живот иде даље, али с великом сенком да се опасност великог зла може наставити. То је питање одговорности: да ли ће се поновити, како ће се нова генерација понашати, да ли ће људи изнети своје достојанство или поново бити део зла. О томе говори ова представа која нас се јако тиче – рекао је Муњин.
