Активисти хуманитарне организације – Асоцијација студената Сви за Космет посетили су данас манастир Матејче, удаљено 12 километара од Куманова.
На источном подножју падина Скопске Црне Горе, док се ка истоку пружа Кумановско поље. Надморска висина насеља је приближно 480 метара.
Богомоља је задужбина цара Уроша.
На овом њиховом путовању, ходочашћу и посети логистику је пружио наш Центар Спона.
Унезверених погледа и затеченом сликом остали су без речи, упаљене свеће збориле су уместо гласа.
Уверења су поново прорадила. Изнова.
Поновљених мисли да се баштина и колевка излива и ван граница Космета.
Очима живим целина се види.
Сусрет је искоришћен и за договор око предстојећих акција даривања пакетића за децу на Космету и Македонији.
– Ево и овом сликом, и посетом овом манастиру, који јесте забачен и од очију јавности и од наших посета, долазака, уверевамо се да борба траје, да нема предаје и нема посустајања, и сада се још јасније види, и потврђује зашто смо у Београду на Сајму књига уприличили Трибину посвећену живота Срба у Македонији.
И какве су везе са Косметом.
У духовном смислу и борби и разликама и сличностима којих има између ове две области, а које пристискају Србе, рекао је председник организације Зоран Ћирић, пун утисака, и тежином свега виђеног и доживљеног на висинама у скутима Цркве посвећене Мајци Божијој.
Свежа су нам сећања на предавање Јасмине С. Ћирић, недавно у Скопљу, у Центру Спона о средњовековној архитектури српских владара.
Још се јасније и јаче огледају речи, беседништво, и нова сазнања.
И док разазнајемо утиске и тражимо речи, гостију, саговорника за прилог, да очима јавности пренесемо вест, “узносимо срца горе”, изнова благодарни Богу на спознаји, познанствима, путовањима и делањима дугим, помињемо компатабилну слику, пример линија:
Подсетник
Француски византолог Габријел Мије (сарађивао са Бошковићем у Ст. Нагоричану), на разгледници коју је послао Бошковићу, желећи да га охрабри да не клоне иако је почео Други светскио рат, написао је “Sursum corda”(Горе имајмо срца).
У једном свом раду историчарка Јасмина С. Ћирић појашњава:
У писму Мије помиње напредак у истраживањима средњовековних споменика а нарочито се осврће на мисије 1934. и 1935. Мије се са посебним пијететом присећа боравка у Водочи и Вељуси, а потом помиње и лепе успомене које су он и његова супруга госпођа Софи Мије понели уз гостопримство и осећање пријатељства као и утиске о пејсажима и природи ,,вредне дивљења и славне прошлости“. Напослетку у последњем парагафу писма, Мије се присећа лепог и певљивог српског језика уз осећање изразитог поштовања. Томе претходи и једна изразито литургијска порука. Написавши да се он и његова супруга неретко сећају Бошковића, Мије између надахнуто исписаних редова поручује на латинском “Sursum corda!” подсећајући на речи које се у патрологији могу пратити извесно од светог Августина. Затим, знатижељно поставља питање како се речи ове молитве изговарају на српском језику. У питању су речи ,,Горе имајмо срца!“ којима свештеник позива вернике током свете литургије. У атмосфери непосредне ратне опасности, Мије као да млађег сарадника охрабрује речима које подсећају да је све на свету, па и човек, склоно пропадању и пролазности али да се у пределу нашег срца налази једна тајна, исечак вечности који нас опомиње се све ипак не завршава на земљи те да се срце узнесе к Богу. Стога, можемо разумети да је и Мијеов позив за уздизање срца, уствари охрабрење Бошковићу, својеврсни ламент за повратак срца месту где припада, а то је у окриљу Божијег присуства и љубави.
И заиста, као да је на небу ова Богомоља. Уздиже се, лелуја изнад облака, сивила и магле. од земље и смтности, подложности површности.
Милутин Станчић
