Никола Пашић умео је да прекрати јалове препирке (Фото: „Википедија”)

Повремено се у медијима вајкамо говорећи о пословичној неслози међу Србима и о штети коју нам она доноси. Змај Јова је на ту тему поставио шаљиво питање: „Зашто су Срби у свој грб ставили четири слова С у славу слоге, кад је још нису испробали?”

Данас, у време мира, сведоци смо многих страначких препуцавања, као и медијских супротстављања, посебно при остваривању неких нових замисли. Пре неколико година камен спотицања био је „Београд на води”, с образложењем да постоји опасност од „дављења” града. Међутим, градња је настављена, а духови су се постепено смиривали. Неки од критичара, који су имали могућности, вероватно су тамо и купили стан с погледом на реку. Недавно је неслогу изазвало постављање споменика Стефану Немањи на Савском тргу. Критичари споменика могли би бити подељени у неколико група. Једнима се споменик не допада јер би фигура уместо мача требало да има крст, док је за друге споменик превелик. Међутим, ни у једном од ових случајева не може се ништа учинити, јер у Србији немамо ни знања нити техничких могућности да прекрајамо скулптуре тако великих димензија, поготову јер би се нарушила ауторска права вајара.

По неким мишљењима, Савски трг је превише мали, јер се у Паризу, Санкт Петербургу или Москви споменици сличне величине налазе на много већим трговима. Није, срећом, споменут џиновски централни трг у Пекингу, који је по димензијама близак површини наших осредњих градова. Међутим, ни овим критичарима не може се изаћи у сусрет, јер би повећање димензија Савског трга подразумевало прескупо рушење многих околних грађевина.

Неки од критичара предлажу пресељење споменика. У том погледу у Београду постоје и лоша, али и добра искуства. Лоше је испало послератно пресељење Теразијске спомен-чесме у Топчидер само зато што су је подигли монархисти, а чесма је касније ипак враћена на Теразије. Пример успешног пресељења споменика је случај Мештровићевог „Победника”, који је првобитно требало да буде на Теразијама. Незадовољство београдских дама због голотиње мушке фигуре као последицу је имало постављање споменика на највишу стену Калемегдана. Од тада је „Победник” постао незамењиви симбол Београда, видљив с километарских растојања. По неким предлозима, Немањин споменик би требало преселити у неко од приградских насеља, али би у том случају био удаљен од дивне Немањине улице и будућег Историјског музеја Србије.

Легендарни политичар Никола Пашић (1845–1926), у народу звани Баја, био је дуже од педесет година у врху српске политике, било као жестоки опозиционар или као председник владе. Био је увек у центру пажње јавности, која се дивила његовим храбрим и духовитим политичким потезима, у народу препричаваним као анегдоте. Кад је имао власт у рукама, спретно је прекраћивао непотребне посланичке свађе штедећи време и себи и скупштинском раду. Прича се да су двојица супротстављених посланика пришла Пашићу с намером да он пресуди у њиховом сукобу. Кад је први од њих завршио своју мисао, Пашић је рекао да је у праву. Други противник је затим изнео супротан исказ, али је добио одговор да је и он у праву. Присутни слушалац није могао да оћути и умешао се бунећи се што је обојици противника речено да су у праву, на шта је Пашић филозофски закључио: „И ти си у праву”.

Неки од примера проблема који су изазивали скупштинска сукобљавања данас изгледају смешно. Један такав описан је у књизи Слободана Јовановића „Влада Милана Обреновића”, а односио се на тзв. Железничку конвенцију, која је, по закључцима Берлинског конгреса 1878, налагала Србији изградњу пруге према Нишу и Врању. У скупштини и у штампи говорено је да је пруга „убитачна за српске интересе”, да је то „гвоздени ћорсокак”, да Србија пругом жртвује Аустрији битне економске интересе, и слично.

Други пример те врсте односи се на постављање првог јавног електричног уличног осветљења с десетак лучних светиљки на Теразијама. У нашем првом булеварском листу „Мале новине”, Пера Тодоровић (1852–1907), власник листа, политичар, новинар, књижевник и хроничар свога времена, пише да је електрично осветљење улица непотребно јер нема користи ноћу гледати блато на Теразијама.

Могло би се наћи још мноштво сличних примера, што показује да сувишна политичка гложења нису новост у нашем јавном животу. Можда би неки од људи који држе главну реч могли и данас да скраћују јалове препирке користећи се Пашићевим закључком „И ти си у праву”.

Драган Станковић, (Политика)

Београд