Имена улица немају везе са реципроцитетом, него једино са континуитетом. А ако би се инсистирало на реципроцитету, онда је ваљда часно и јуначки реципроцитет тражити пре свега од великих земаља, а не оних мањих.

Мухарем Баздуљ

Заменик градоначелника Београда Горан Весић се управо на страницама „Политике” протеклих неколико година континуирано бавио публицистиком на културноисторијске теме у контексту главног града Србије. Текстове из рубрике „Приче о Београду” касније је сакупио и објавио у „Књизи о Београду” у издању једне овдашње угледне издавачке куће, а инцидент са спаљивањем који је пратио њену промоцију искоришћен је ономад за „спин” о „онима који спаљују књиге, а зна се ко је то раније у историји радио”.

Дирљива је Весићева жеља да не буде пуки градски функционер какви долазе и пролазе, него да се дубље упише у историју Београда. Нажалост, све чешће неки од његових потеза га увелико препоручују за место на црним страницама те историје. На трагу вести о промени имена Загорске улице у Земуну стигла је најава скорашњих промена имена још неких улица (Поречке, Хварске, Хрватске и Зеничке на Палилули, затим Сплитске, Подравске, Бјеловарске и Мурске на Вождовцу, Љубљанске, Бледске, Шибеничке, Босанске и Мариборске на Звездари, Цељске на Врачару, Лопудске на Савском венцу, уз наговештај да ни статус Мостарске и Сарајевске у истој општини није баш најсигурнији), а Весић је тим поводом изјавио: „Није нормално да ми у Београду имамо Хрватску, Загорску, Загребачку или Задарску улицу. (…) Мој став је да је то питање реципроцитета. (…) Зато ћемо наставити да мењамо имена свих улица које носе назив по онима који више немају везе са Србијом, као и по срединама у којима било шта што долази из Србије није добродошло.”

У протеклих неколико дана, откад је ова информација обнародована, било је већ доста реакција – од ефектних и разложних до прилично промашених. Не постоји, међутим, ниједна позиција с које би се Весићева логика могла бранити. Имена улица немају везе са реципроцитетом, него једино са континуитетом. А ако би се инсистирало на реципроцитету, онда је ваљда часно и јуначки реципроцитет тражити пре свега од великих земаља, а не оних мањих. Каквог има смисла да Београд у самом центру има улицу Џорџа Вашингтона, а да у ни у Вашингтону ни у Њујорку нема ни Карађорђеве ни улице Милоша Обреновића? Рузвелтова може да остане, али ако у Вашингтону или Њујорку што пре осване улица Петра Стамболића или Живана Васиљевића. Исто тако, да се бришу Поенкареова и Жоржа Клемансоа, док усред старог језгра Париза своје улице не добију Никола Пашић и Стојан Новаковић. Кад се успостави та врста реципроцитета, тек онда ваља ићи у детаље.

Шалу на страну, у српској јавности су се често могле чути критике што су почетком деведесетих у Загребу и Сарајеву, рецимо, промењена готово сва имена улица и установа које имају везе са српском историјом и српском културом. Било је таквих критика и у самим тим срединама. Није највећи проблем с таквим одлукама што се њима нанела нека штета Србији као држави, проблем су заправо имале саме те средине одричући се дела своје баштине и властитог историјског континуитета. Друкчију политику Београда у вези с истим питањем имало је тада смисла читати као пристајање уз друкчију културолошку и цивилизацијску парадигму.

Оваквом одлуком Београд поручује Загребу и Сарајеву: ви сте све време били у праву, а ми смо грешили; ваша политика је била исправна, а ми смо били глупи па смо то касно схватили.

Чак и кад би се прихватила идеја да у Београду треба да постоје само улице чија имена најдиректније подсећају на културу и историју српског народа, зар Весић (или било ко) заиста мисли да улице Хрватска и Босанска немају везе са Србима? На томе ће му врло срдачно аплаудирати хрватски и бошњачки националисти. Што се тиче Шибеничке, могао би мало да поразговара са Милутином Дедићем, рецимо. А кад је о Мостару и Сарајеву реч, то је тек перверзија. Нека онда брише и Шантићеву и Османа Ђикића и Гаврила Принципа , па у крајњој линији и ону тек одскоро постојећу Моме Капора. А и сала у Музеју Југословенске кинотеке (у Косовској 11) која се зове „Динко Туцаковић” могла би можда да понесе ново име, пошто нам је саопштено да Зеница „нема везе са Србијом”, а, ето, Динко Туцаковић се, можда нисте знали, баш тамо родио.

Оваквом променом имена улица, Београд не наноси штету апсолутно ником осим самом себи. Ако уопште постоји иједно име неке централне београдске улице које има (екс)југословенски корен, а које би имало смисла мењати, онда је то Београдска улица. Пошто у Загребу нема Загребачке, као ни у Сарајеву Сарајевске, и пошто ваљда ни у једном светском граду не постоји улица названа управо по том граду, јер су, је ли, све улице сваког града улице управо тог града, ту би једино евентуално вредело испоштовати Весићев реципроцитет.

Мухарем Баздуљ, писац и новинар (Политика)