На Цвети 1815. године у Такову испод чувеног храста почео је Други српски устанак под вођством војводе Милоша Обреновића, касније књаза србског уз чувене његове речи: “Ето мене, ето вас, рат Турцима!”

Устанак се сматра наставком Првог устанка и представља завршетак оружаног дела српске револуције (1804-1815), која је затим имала дипломатско – мирнодопски период, који је завршен 1838. године четвртим турским хатишерифом (тзв. Турским уставом за Књажевину Србију)

Други српски устанак

Турци Османлије су, крајем октобра 1813. године запосели Београдски пашалук, устаницима су дали амнестију после чега се народ са једним бројем старешина почео враћати кућама. Када је за везира пашалука, новембра 1813. године, постављен Сулејман паша Скопљак, за старешине нахија поставио је покорне кнезове, а обор кнезу Милошу Обреновићу дао на управу три нахије.

Сурово поступање Скопљака према Србима изазвало је, крајем септембра 1814, Хаџи Проданову буну. Након гушења буне, брутално се обрачунао са побуњеним народом. Средином фебруара 1815. позвао је виђеније  кнезове у Београд на договор, што су неки и учинили али и платили главом. Паша је погубио Станоја Главаша, а Милоша задржао. Кнезови из београдске, ваљевске и рудничке нахије почели су договоре о устанку са чиме се сложио и Милош по доласку из Београда, с тим да се подигне против Сулејман паше, а не против султана.

Пре коначне одлуке о почетку устанка сукоби са агама и беговима почели су у рудничкој и ваљевској нахији и у Јасеници. Након вести да је на Руднику погинуо Арсеније Лома, сутрадан на Цвети 23. aприла 1815, на збору у Такову кнез Милош Обреновић прихватио је да се стави на чело устанка. Тежиште устанка  било је у рудничкој, чачанској и крагујевачкој нахији. Након ослобођења Рудника устаници су убрзо опсели турске гарнизоне у Чачку и Крагујевцу, опсели Карановац, Јагодину, Палеж, Ваљево и Ужице.

Из Београда је везир, 27. априла 1815, на устанике послао Имшир пашу (Ђаја паша) са око 5.000 војника, од чега је око 3.500 упутио преко Рудника на Чачак, а слабије снаге на Палеж да пресеку везе устаника са Аустријом. На путу ка Чачку почели су први сукоби устаника и турске војске.

Милош Обреновић

Двомесечне борбе вођене у Чачку и околини, од 25. априла до 13. јуна 1815,  била су главна борбена дејства у Другом српском устанку, уз истовремену опсаду других гарнизона. Два дана након збора у Такову, око 700 устаника успело је да опседне Чачак, освоје варош осим шанца око џамије који је бранило око 600 Турака, појачаних доласком Хусеин паше Врањанца на око 1.500 војника. На десетодневном путу ка Чачку, у који су ушли 6. маја, Турци су попалили неколико села и цркву и Мојсињу, поразили устаничку чету на Липару и Рудовцима. У међувремену, напори да се заузме чачански шанац су пропали, те се устаничка војска, уз велике губитке повукла  на Љубић и почела утврђивати. При повлачењу Драгачевци су имали доста погинулих, а Лазар Мутап је преминуо од задобијених рана. У помоћ је пристигао Јован Димитријевић Добрача са 500 Гружана и војвода Милић Дринчић са 200 људи, те Јасеничани. У вароши, 6. маја уласком Ђаја пашиних 3.500 војника, у блокади се нашло око 5.000 Турака који су, са доње стране постојећег, изградили још један шанац.

У другoj фази, од 6. маја до 10. јуна одиграо се главни део битке, са узастопно вођеним бојевима на простору чачанског шанца и брда Љубића. На Љубићу је било око 1.500 устаника. Шанац Јована Обреновића је проширен и саграђен један нови. Кад је и Милош пристигао са заплењеним топом, команду над шанчевима на Љубићу поверио је Танаску Рајићу, а команду над шанчевима у подножју брда,  Добрачи. Под српском паљбом Турци су враћени преко Мораве, али након поновног преласка реке, потисли су Србе из доњих шанчева, опколили Добрачин шанац из кога су трпели велике губитке. Потом су Турци извршили јуриш на задњи шанац у коме је био Рајић из кога су устаници устукнули, а Рајић погинуо. У јуришу, кад је на коњу прелазио Мораву, погинуо је главни турски заповедник Ђаја паша. Турци су се, након великих губитака повукли  у Чачак, одакле су се током ноћи 10. јуна упутили преко Јелице према Сјеници када је за три дана енергичним гоњењем потпуно уништена Имшир пашина војска.

Јунаштво

Малобројна турска војска није могла одмах угушити устанак те је Порта упутила на устанике две војске: из Босне са Хуршид пашом и из Румелије са Марашли Али пашом. Истовремено, устаници су поразили Турке око Јагодине и Крагујевца. Крајем маја Турци су напустили и Ваљево. Устанак се успешно одвијао и у пожаревачком и смедеревском крају. Турци из Пожаревца, којима је из Видина стигло појачање, устукнули су пред 12.000 Милошевих устаника и без оружја се повукли у Ћуприју. Пало је и Смедерево одакле су се Турци повукли у тврђаву. Средином јула пао је  Пореч. Из Пожаревца Милош се пребацио на Карановац чија се опседнута посада предала 13. јула. Потом је отишао у Мачву где се пред устаницима, које су предводили Стојан Чупић, Петар Молер и Сима Ненадовић, одупирао јак гарнизон у Шапцу.

Таково

Почетком јула 1815, из Босне, Хуршидова претходница, на челу са Ибрахим пашом прешла је Дрину и утврдила се код Дубља, где су их 26. јула  устаници поразили, а Ибрахим пашу кога су заробили Милош је касније пустио. Милош се после ове победе, свестан султанове војске из два правца, одлучио за преговоре које је и пашама сугерисала Порта. Пропустивши турску војску у Београд, кнез Милош је са Марашли Али пашом 1815. постигао усмени споразум по коме је у пашалуку завладао мир и српско турска управа. Формирана је Народна канцеларија, орган српске власти уз кнеза.

Започет 1815. године Други српски устанак довео је до стварања аутономне Кнежевине Србије. Кнез Милош је наставио 15-годишњу дипломатску борбу са Портом на добијању писане гаранције повластица, са чиме је Турска одуговлачила све до 1830 и 1833. године. Хатишерифом из 1830, Кнежевина Србија добила је потпуну унутрашњу аутономију, право на повратак 6 отргнутих нахија, а кнезу Милошу је потврђено наследно кнежевско право и власт коју контролише Савет од најугледнијих старешина. Кнез је добио право да, за одржавање унутрашњег реда, формира војску, Србима је дата слободе вере, а муслиманима је забрањен боравак у Србији осим у војним гарнизонима. Хатишерифом из 1833. године решена су отворена питања по хатишерифу из 1830: Порта је вратила Србима 6 нахија  и утврдила висину данка.

Анђелија Радовић, музејски саветник, Војни музеј у Београду