Српска артиљерија на Солунском фронту (Фото: Википедија)

Када су 11. новембра 1918. године у 11 сати у војном вагон-ресторану, који се налазио у шуми Компјењ (недалеко од Париза у Француској) маршал Фердинанд Фош и немачки посланик Ерцбергер потписали документ о примирју, Немачка се обавезала да одмах престане с ратним дејствима признајући победу сила Антанте, а уједно и своју војну и политичку капитулацију. Тог тренутка завршен је Први светски рат, који је трајао пуне четири године и човечанству донео незапамћена страдања, патње и разарања. Након тога преговори о условима мира су настављени, а договорени су тек Версајским миром 28. јуна 1919. године, чиме је Први светски рат и званично окончан. Улога српске војске у победоносном успеху сила Антанте над Централним силама у том рату је била пресудна и судбоносна.

Пробој Солунског фронта и савезничка солунска офанзива у јесен 1918, у којој је српска армија одиграла главну улогу, спадају у ред најуспешнијих операција Првог светског рата. У лето 1918. године главни савезнички командант маршал Фош се определио да прихвати предлог новопостављеног команданта Солунског фронта генерала Франша Д’Епереа, потекао од српске врховне команде, о великој офанзиви савезничких снага на том делу ратишта. Том предлогу супротстављали су се владе и генералштабови Велике Британије и Италије страхујући да би том офанзивом биле угрожене њихове империјално-хегемонистичке амбиције на Балкану (поготово што се тиче Албаније, Грчке и неких делова Турске).

Суочене с њиховим отпором, француска и српска влада су се послужиле триком. Наиме, француска влада је уверавала савезнике да су припреме локалног карактера, и да ће офанзива имати ограничени карактер ради побољшања положаја српске војске како би се она пре зиме спустила у равницу и избегла да још једну зиму дочека у суровим условима ма Магленским планинама. Енглески и италијански савезници насели су на тај трик и одобрили спровођење офанзиве мислећи да ће она бити ограниченог карактера, као она из септембра 1916. На срећу, није било тако.

Пред почетак офанзиве однос снага је био изједначен. Немачко-бугарске снаге држале су фронт од Орфанског залива на Егејском мору све до Охрида и бројале су око 626.000 војника, а савезници са српском војском у свом саставу имали су око 619.000 бораца. Да би се придобили савезници за учешће у офанзиви, српска војска с врховним командантом регентом Александром Карађорђевићем, начелником штаба војводом Мишићем и командантима армија генералима Степом Степановићем и Петром Бојовићем на челу, пристала је да отпочне напад седам дана пре свих. После артиљеријске припреме, 15. септембра 1918. прелази у напад, преко Магленских планина пробија непријатељски фронт и продире у правцу Вардарске долине према Прилепу разбијајући и раздвајајући немачку 11. армију од бугарске 1. и 2. армије, а онда брзим продором наставља ка Куманову и бугарској граници. Ови догађаји су довели до тога да је Бугарска капитулирала већ 29. септембра.

Вест о пробоју Солунског фронта и бугарској капитулацији снажно је одјекнула у целом свету. Немачка врховна команда покушала је да упути молбу за мир непријатељским владама Француске и Енглеске. Тадашњи председник енглеске владе Лојд Џорџ прокоментарисао је победу српске војске у Македонији речима: „Зора свиће са истока.” Српска армија је уз подршку француске артиљерије и коњице тријумфално наставила свој победнички марш ослобађајући читаву Србију с Косовом и Метохијом и Црном Гором до 1. новембра 1918. године. Турска је потписала капитулацију 30. октобра, а за њом, 3. новембра, и Аустроугарска монархија, која је била поражена и на италијанском ратишту (фронт на Сочи). Потлачени словенски народи Срби, Хрвати, Словенци, Чеси, Словаци и Пољаци објавили су одвајање из састава „тамнице народа Хабзбурга”, која више није постојала као држава.

Мађарска се одвојила од Аустрије покушавајући да задржи Војводину, али није могла да се одупре српској армији, која је до 13. новембра избила на линију Темишвар–Арад–Суботица–Баја и тако обележила нову северну границу југословенске државе. Мађарска је капитулирала 13, а Немачка 11. новембра и тиме је рат завршен.

Улога Србије у победи сила Антанте над силама Централног пакта била је велика па је прослава овог празника веома значајна за српски народ, који је у том рату остао без трећине становништва (око милион мртвих уз материјалну штету од око шест милијарди франака). Ово је потврдио и тадашњи амерички министар спољних послова Роберт Лесинг истакавши на Версајској мировној конференцији: „Кад се буде писала  историја овога рата, најславнији одељак те историје носиће назив –Србија”.

Миомир Гарашанин, (Политика)

Београд