Првог децембра 1918. формирана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, чиме је и истовремно укинута Краљевина Србија (непосредно пре тога уједињена са српском Краљевином у приморју  Црном Гором, Сремом, Бачком, Барањом и Банатом), отаџбина српског народа и светоник његове слободе од Карађорђа и Милоша па све до Цера, Колубаре, Мојковца, Горничева и Кајмакчалана.

Видовдански Устав 1918.

Краљевина Србија је укинута актом, а уз сагласност регента Александра Карађорђевића, посланика, министара те исте Србије којој су се пред уставом заклели на верност, да ће је бранити и чувати по ма коју цену и за коју је српски народ у ратовима 1912-1918 поднео превелике људске и материјалне жртве, само да би опстала.

Југословенска држава 1918. није настала само вољом српске интелектуалне и политичке елите, него и као геополитички интерес победничких сила Запада да од Балтика до Средоземља успоставе  тзв. „Санитарни кордон”, са „првом“ Југославијом као кључном земљом. И „друга“ Југославија је била у служби атлантистичких сила под америчким вођством, да би обручем дуж евроазијског обода „обуздавале“ тада главног супарника -СССР.

Од Нишке декларације до акта уједињења

Почетак Великог рата је Краљевину Србију, њен народ и војску ставио пред велике жртве и искушења. Процена је да је око 100.000 војника током петомесечних борби 1914. године избачено из строја. Србија, после првог пораза аустроугарске војске, на Церу, 20. августа 1914. године, дефинитивно је утврдила ратне циљеве. Тог дана је Никола Пашић упутио меморандум свим посланицима (амбасадорима) Србије, у којем је образложио ратне циљеве и у оквиру тога нужност стварања једне, југословенске државе. Сам рат наметао је и потребу да се дефинишу ратни циљеви: било је то ослобођење земље с једне страна, а с друге ослобођење и уједињење, како се тада говорило, неослобођене јужнословенске браће. Дефиниција југословенског програма српске владе требало је да буде изграђена на тези о етнички јединственом јужнословенском народу.

Краљ Александар Карађорђевић

Три месеца касније, 7. децембра 1914. године, посланици Народне Скупштине и Влада донелисутзв. „Нишку декларацију“, у којој се истицало да су приоритетни ратни циљеви Србије:

„Увјерена у ријешеност цијелог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбиједи успјешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца„. 

Упркос силним жртвама на фронту и у позадини, српска влада ниједног тренутка, ни када се у позну јесен 1915. године нашла у безизлазној ситуацији, није ни помишљала да обустави борбу, да се одрекне својих ратних циљева – стварања једне државе у којој би се, пре свега, сви Срби нашли на окупу. Одбила је све понуде Аустроугарске и Немачке о сепаратном миру.

Уједињење није било ни диктат великих сила ни историјска случајност. Остварење ратног циља Краљевине Србије, прокламованог Нишком декларацијом, представљало је велику победу српског народа. Дело националног ослобођења и тежња за сабирањем “неослобођене браће”, започети још Првим српским устанком, приведени су крају. Али исто тако не треба изгубити из вида да су се савезници Србије, а пре свега Велика Британија, залагали за опстанак Аустро Угарске скоро до краја рата. Тек је дипломатском иницијативом Вудроа Вилсона и “наметања” његове Декларације у 14 тачака и осталим чланицама Антанте, било могуће реализовати идеје Нишке и Крфскедекларације.

Проглашење краљевине

Убрзо је услиједило формирање Југословенског одбора 1915. године, који су сачињавали истакнути Срби, Хрвати и Словенци са простора тадашње АустроУгарске опредељени за стварање нове заједнице Јужних Словена.

Конкретни преговори о уједињењу у будућу државу постигнути су на грчком острву Крф, где је 20. јула 1917. донета Крфска декларација, а у Женеви 9. новембра 1918. године, такозвани Женевски споразум. Скупу у Женеви су присуствовали представници Краљевине Србије, Народног вијећа из Загреба и Југословенског одбора с централом у Лондону.

На просторима некадашње Аустроугарске монархије 29. октобра 1918. године оснива се „Држава Словенаца, Хрвата и Срба“ са центром у Загребу. Ту државу сачињавају територије на којим су живели јужнословенски народи који су некада били у саставу Аустроугарске монархије.

Велика Народна скупштина 1918. у Новом Саду

Сем што није међународно призната, „држава СХС“ имала је и проблеме и на унутрашњем плану. Италијанска војска почела је да осваја оне територије које су јој Лондонским уговором обећане. Италијанске трупе биле су надомак Љубљане, освајају Задар и Книн и налазе се испред Сплита. С друге стране, на простору Славоније и Хрватске влада анархија. Некадашњи војници, које су због боравка у шуми прозвали “зелени кадар”, покушавају да у тренутку распада великог царства узму колач добити и за себе. Придружују им се и криминалци и почиње пљачкање великих поседа, замкова, напади на свештенике, имућније сељаке. Војне снаге Државе СХС биле су мале и незнатне.

Загреб, 10. новембра 1918.

С једне стране угрожена од Италијана, а с друге од анархије и хаоса који је владао, „Држава Словенаца, Хрвата и Срба“ нема друго решење но да позове српску војску у помоћ и 4. новембра 1918. године Народно вијеће Државе СХС позива српске војнике да дођу и да их ослободе и заштите. Према томе, ту нема никакве речи о окупацији, како се често у политички обојеним тумачењима данас чује.

У данима када су се догађаји смењивали невероватном брзином, у складу са њима мењале су се и одлуке и преговарачке позиције „Државе Словенаца, Хрвата и Срба“. Од захтева који су тражени на Женевској конференцији (да будућа уставотворна скупштина одреди да ли ће нова држава бити република или монархија, да ли ће остати династија Карађорђевића) брзо се одустаје и под околностима у којим су земље и територије Државе СХС угрожене пристаје се на услове уједињења које као победник у рату диктира Краљевина Србија.

Краљевина Југославија

Одлуку „Државе СХС“ да првог децембра крене у уједињење са Србијом убрзале су и одлуке Српске Народне скупштине Срема у Руми 24. новембра, као и 25. новембра у Новом Саду Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, на којима је одлучено да ове земље уђу у безусловно уједињење са Краљевином Србијом, без обзира на одлуке Загреба, будући да су ове територије проглашене делом тзв. „Државе СХС“. И Земаљска влада Далмације тражи безусловно уједињење са Краљевином Србијом. У опасности од Италијана, који су већ заузели већи део земље, у Сплиту поручују Загребу да, ако они неће, Далмација ће сама ући у уједињење са Краљевином Србијом.

Такође, 26. новембра Подгоричка скупштина донела је одлуку о уједињењу Црне Горе и Србије и збацивању династије Петровић – Његош због потписивања срамне капитулације, јануара 1916. 

Србија 1918.

Формални чин уједињења потписан је у кући Крсмановића у Београду 1. децембра 1918. године. Приватна кућа изабрана је за овај свечани чин јер су све остале репрезентативне зграде биле оштећене у рату који је у Србији трајао више од четири године и који је однео трећину њеног становништва.

Године 1929. земљу је краљ Александар преименовао у Краљевину Југославију, што је само био доследни наставак изворне концепције с којом је 1918. године и образована заједничка држава, и што је такође било унето у Устав из 1921. године, познат као „Видовдански“ – концепције интегралног југословенства – односно увјерења да је ријеч о једном троименом народу.

Симболично, наговештај каква судбина чека Краљевину Југославију и Србе у њој, наговестили су смртоносни хици намењени краљу Александру у Марсеју, 9. октобра 1934, када је пао као прва жртва нарастајућег нацизма и фашизма у Европи, који су имали своје верне унутрашње сараднике у сепаратистичким покретима хрватских усташа и убачених бугарских терориста ВМРО-а.

Енглески поглед – Југословенски пројекат уједињења или „Cordon sanitaire“

У стварању Југославије значајан утицај имале су и, на Балкану увек присутне, „велике силе“. Њихова улога можда би се најбоље могла осветлити путем речи помало заборављеног историчара, хуманитарца и политичког активисте Роберта Вилијема Ситон-Вотсона, иначе заговорника постојања Југославије, који је сматрао да је ова држава потребна како би преузела улогу сегмента у чувеном „Cordon sanitaire“ на просторима Средње и Југоисточне Европе, а у сврху спречавања ширења утицаја бољшевизма из увек „проблематичне Русије“, па била она и Совјетска Русија, али и одбране од евентуалних ревизионистичких претњи из поражене Немачке и њених традиционалних савезника.

Југословенски одбор

Чињеница да је хрватски национални корпус, управо био „најпоузданији“ немачки савезник на Југоистоку Европе, није много сметала Ситон-Вотсону, који је тврдио да је Југославија потребна како би се утицај судбински непроменљивог примитивизма српског народа амортизовао преплитањем истог са културолошким дометима „цивилизованог“ европског идентитетског карактера хрватског народа и његовог богатог римокатоличког културног наслеђа, па је стога егзалтирано писао да би „тријумф Срба на Балкану представљао највећу несрећу за европску културу и цивилизацију“. Заједница јужнословенских народа, држава генерисана из сегмената различитих културних наслеђа и Истока и Запада, у западним политичким и културолошким круговима толерисана је само у периодима када је иста представљала одступну границу зони руских, касније совјетских политичких и геостратешких интереса.

На Југоистоку Европе, у геополитичком погледу, Југославији је „додељена“ улога некадашње Аустроугарске. Уствари, Југославија је требало да замени тог „горостаса“ великог „санитарног средњоевропског и балканског кордона“ наспрам утицаја Русије. Устројство, управо такве Југославије, прижељкивао је и Винстон Черчил, који је приликом рада на њеној обнови после 1945. године сигурно на уму имао и речи изговорене у његовој књизи „Други светски рат“ о карактеру Аустроугарске, земље, коју је према њему „… сигурно требало измислити, да којим случајем није постојала…“.

Ране Србије

Осим славом овенчане војске и српског народа, коју симболично представља и прослава Видовдана са српском заставом на врху Беле куће у Вашингтону, Србија је у нову државу унела и велике људске и материјалне губитке.

Конференција на Крфу 1917.

У Балканским и у Првом светском рату Србија је изгубила 1.511.415 људи, то јест, 28% од целокупног становништва 1914. године. После рата у Србији се нашло 500.000 ратне сирочади. Године 1918. штета нанета Србији је процењена на шест милијарди златних франака.

Србија је у Југославију ушла без три петине свог народног богатства које се пре 1914. ценило на око 11 милијарди динара у злату.

У новој краљевини СХС, од исплаћене ратне штете Србија је била изједначена са осталим крајевима нове државе; тако су Хрватска и Славонија добиле 2.659 милиона златних франака, Словенија 1.555 милиона, Босна и Херцеговина 675.5 милиона, Далмација 695.5, а Бачка и Банат – 110 милиона златних франака.

Из ових крајева, за време Првог светског рата, Аустро-Угарска је мобилисала преко 500 000 мушкараца који су учествовали у ратним операцијама против Србије и за време рата и окупације починили небројена зверства над цивилним становништвом (нп. Београд, Мачва и Топлица).

Увид у штету и цена коју је Србија морала да принесе на олтар Уједињења довољно говори колико је тада тек започета југословенска авантура за нашу земљу била погубна. Зато као ругање српском народу и његовим интересима данас изгледа она реченица из несретне Нишке декларације о ратним циљевима Краљевине Србије (24. нов. 1914.): «Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси.»

Застава Краљевине Југославије

Краљевина СХС је преузела обавезу да исплати дугове Црне Горе, као и зајам за железнице у БиХ, затим дугове Аустро-Угарске у износу од 130 милиона златних круна.

Поред тога, пропала круна (после капитулације Аустро-Угарске), која се у Бечу и Трсту мењала по курсу: хиљаду круна за један динар, у Краљевини СХС мењана је по скандалозном курсу од четири круне за један динар!

Преко 2 500 бивших официра Аустро-Угарске реактивирано је и они су постали командни кадар нове војске тројединог народа. Исто тако, 500 официра црногорске војске добило је виши чин и укључено у састав војске Срба, Хрвата и Словенаца.

Партијски скуп у Јајцу 1943 – мина која је разорила Југославију

Оно што је за прву Југославију био 1. децембар 1918, за другу је био 29. новембар 1943. године. Да је којим случајем друга, Титова Југославија, претекла, пре два дана, 29. новембра, био би слављен Дан Републике и 76 лета њеног рођења. Готово 40 година, на једној полуистини, школоване су генерације и генерације Југословена, са убеђењем и импрегнираном подсвешћу да је тог дана у босанском градићу Јајцу формирана права народна влада – коју је народ сам изабрао.

Вудро Вилсон

На скупу, на коме су донете историјске одлуке о укидању монархије, увођењу републике, формирању шест федералних јединица – Хрватске, Србије, Црне Горе, Словеније, Македоније и Босне и Херцеговине – и ударен камен темељац за увођење комунистичке власти у земљи, само две од шест републичких и једне административно недефинисане, војвођанске делегације, имале су какав-такав кворум. Из Црне Горе је у Јајце дошло свих 16, из Босне и Херцеговине 46 од 53 изабрана делегата. Из Хрватске 37 од 78, из Србије 24 од 53, из Словеније 17 од 42, из Војводине два од осам. Из Македоније и Санџака није дошао нико. Простим сабирањем лако је утврдити да је у Јајцу било знатно мање од половине изабраних делегата.

Друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу

Чињеница је да и да је председник Авноја, хрватски политичар др Иван Рибар, на Првом заседању новембра 1942. у Бихаћу био представник Хрватске, док је у Јајцу преко ноћи постао представник Србије. А у Председништву су били босански лекар и политичар Војислав Кецмановић, црногорски комуниста Иван Милутиновић, хрватски лекар Павле Грегорић, словеначки књижевник Јосип Видмар и босански пуковник Сулејман Филиповић, који је у лето, те 1943. године, усташку униформу заменио партизанском. Војислав Кецмановић је водио цео ток заседања и предлагао све кључне одлуке Авноја.

Редигована верзија записника са овог скупа, коју је урадио Моша Пијаде публикована је 1953. године. Нажалост, оригинални стенограми 44 говорника никад нису објављени и данас нису доступни ни истраживачима, а камоли широј јавности. Али и из редиговане верзије може да се реконструише један део заседања. Председавајући ни за једну одлуку није тражио гласање, већ је примењивао следећи принцип: “Према вашем аплаузу могу само констатовати да смо једнодушно прихватили.”

Вудро Вилсон за време заседања Версајске конференције

Известилац Верификационе комисије био је Тодор Вујасиновић и делегат Босне и Херцеговине који је за говорницом рекао: “Мој би приједлог био да ми поред 142 поднесена пуномоћја присутних делегата верифицирамо не само свих 108 одсутних, већ да сматрамо вијећницима како 11 одсутних другова из Санџака, тако и 42 одсутна из Македоније!”

Тако је легализовано да мањина од 142 делегата одлучује у име већине од 153 одсутна делегата и да се усвоји декларација којом је Авној проглашен “врховним законодавним и извршним представничким телом Југославије” и “врховним представником суверенитета народа и државе Југославије као целине”.

Већници су у Јајцу донели Декларацију у којој су, како је објављено, констатовали да је у току народноослободилачке борбе створен нов однос снага који мора бити изражен на одговарајући начин у управном и државном вођству; да су скршени остаци великосрпске хегемонистичке политике и створени материјални, политички и морални услови за будућу братску, демократску, федеративну заједницу југословенских народа…

Донете су одлуке о одузимању права југословенској влади у иностранству и о забрани повратка у земљу краљу Петру Другом Карађорђевићу. Монархија није укинута, али је “правно суспендована”.

На дневни ред после декларације стигао је предлог да се формира “Национални комитет ослобођења Југославије као врховни привремени орган врховне народне власти Југославије”, односно привремена влада. Председник Националног комитета ослобођења и повереник за народну одбрану (читај: министар) постао је Јосип Броз Тито, потпредседници су били Едвард Кардељ, Владислав Рибникар и Божидар Маговац, повереник за спољне послове др Јосип Смодлака, за унутрашње послове Влада Зечевић, за просвету Едвард Коцбек, за народну привреду Иван Милутиновић, за финансије Душан Сернец, за саобраћај Сретен Жујовић…

Брозова одлука, донета четрдесетак дана раније, када је самог себе прогласио за маршала, о чему сведочи велики број диплома уручених полазницима официрске школе, на којима се он потписао као “маршал Југославије”.

Од готовог вересија – шта је Србима донео југословенски експеримент

Аутентичност суверенистичког идентитета српског националног колективитета одавно се позиционирала на становишту њених тумача да ће исти бити очуван и уједињен само у јединственој наднационалној заједници Јужних Словена. Очекивање разумевања за ове позиције и „сразмере идентичности“ у сагледавању интереса других народа у новој држави, убрзо су се показале као површне, јер су становишта о карактеру југословенског државног и националног идентитета код других јужнословенских заједница били дијаметрално супротни, па је „српска платформа“ остала потпуно усамљена у односу на интересе других нација у Југославији.

Застава Србије на Белој кући

Не само да те друге нације нису своју улогу у новој државној заједници посматрале на поменути начин, већ су у судбини Југославије видели само један „корак“ у правцу остваривања усконационалних и националистичко-клерикалистичких тежњи ка успостављању засебних националних држава. Само петнаестак година после формирања југословенске државе, група српских интелектуалаца, предвођених Слободаном Јовановићем, на пропутовању кроз различите пределе Југославије, установили су да чином јужнословенског уједињења српско национално питање, не само да није решено, већ је у својој основи и запуштено.

Сву трагедију укидања и жртвовања Србије и српских националних интереса можемо посматрати и кроз анализу чувене „Нишке декларације“, којим је Народна скуштина Крљевине Србије, свесно, одредила као свој примарни циљ државе – њено укидање!

„Нишка декларација“ је изузетан морални гест којим су Срби у време када су и сами угрожени аустроугарском агресијом исказали жељу да помогну другима, да ослободе своју поробљену браћу Хрвате и Словенце, не узимајући у обзир да је баш из хрватске традиције настала једна од најзлогласнијих расистичких доктрина, чији је творац Анте Старчевић, и која ће бити основа за извршење тоталног геноцида над српским народом.

Уколико се о некој врсти заједништва с Хрватима и Словенцима и могло размишљати, онда је то требало да буде у дугорочним плановима и далекој будућности, а не непосредно након рата. Поништавањем сопственог државног суверенитета и неадекватног односа према својим огромним ратним жртвама положеним у темеље нове заједничке државе, Србија се одмах суочила с хрватском опструкцијом те државе, мотивисаном потребом за сопственом самосталношћу. За разлику од свих савезника који су искуство победе у Великом рату поштовали као своје највеће хуманистичке вредности, Срби су омогућили припадницима пораженог народа да амнестирани од извршених злочина започну нови политички рат за остварење своје државне самосталности. Време је, дакле, веома брзо потврдило српско опредељење, дефинисано ратним циљевима, као заблуду и велику грешку.

Одлуке Народне скупштине

Донета из најбољих намера, „Нишка декларација“ је показала колико су њене историјске последице биле погубне за Србију и српски народ. Припреме за покопавање Србије почеле су с развијањем идеје југословенства, „Нишком декларацијом“ је учињен први конкретан политички корак, „Крфском декларацијом“ је овај процес настављен и продубљен а оснивањем заједничке државе то је и дефинитивно учињено. Уједињењем с Хрватима и Словенцима Србија је, поништавајући своју самосталност и државну традицију, прекорачила границе својих реалних моћи, због чега је и дошла неминовна казна. Одлука за такав поступак није била случајна, испровоцирана ратним околностима, већ последица постојеће идеје о заједништву чијем су сазревању, политичком уобличењу и остварењу допринеле околности настале избијањем и завршетком Великог рата. Нажалост, та идеја није имала исто значење за све нације које су створиле заједничку државу, јер док је код Срба она била циљ потврђивања колективног идентитета на вишем нивоу општости, код Хрвата и Словенаца она је била средство остварења сопствене државне самосталности. Тај знак међусобних дубоко супротстављених националних интереса обележиће и све потоње односе између Срба с једне, и Хрвата и Словенаца с друге стране.

Српска заслепљеност југословенством узрок је суштинског неразумевања дубоке и вековне тежње Хрвата за самосталношћу и самопотврђивањем у сопственој националној држави. Инсистирањем на заједништву које су Хрвати и Словенци прихватали само као средство остварења сопственог националног суверенитета, Срби су постали сметња реализовању тог циља, па је према њима и распламсаван радикални шовинизам. Зато се у условима националне еуфорије и покрећу механизми за брутално уклањање Срба.

Краљ Александар Карађорђевић

Док је примарни ратни циљ Србије у Великом рату био ослобађање поробљене словенске браће, Хрвата и Словенаца, и стварање заједничке државе с њима, дотле ће први циљ Независне Државе Хрватске (НДХ) бити ликвидација Срба према формули да се део њих убије, део покатоличи а део протера. Када се сагледа извршени геноцид над српским народом у НДХ, опструкције Хрвата и Словенаца у заједничкој комунистичкој држави и њихово подржавање сецесионистичких тежњи Албанаца на Косову и Метохији, Муслимана у Босни и Херцеговини и у Србији и војвођанских сепаратиста, разбуктавање словеначког и хрватског национализма којим су започели ратови деведесетих против ЈНА и српског народа за стварање самосталних националних држава, онда се могу видети све погубне последице српског југословенства и тежњи ка заједничкој држави које су политички исказане у „Нишкој декларацији“.

Српски народ и његов интерес је третиран – не као најзаслужнији за ратну победу – већ су неадекватним границама издељене српске земље и формиране „инстант нације“ издвајањем из српске нације. То се показало погубним у разби-распаду СФРЈ, чија је оружана конкретизација почела 1991. и још увек траје. Нажалост, сведоци смо свих ових годиина од крвавог распада СФРЈ, да без обзира на два лоша искуства, српска политика се и данас залаже за нову „прекоредну интеграцију“ – Европску унију и чак афирмише и неојугословенство у виду  „Региона“, „Западног Балкана“, „Југосфере“…

Унета је „готовина“, своја српска државност, милионске жртве и немерљива материјална разарања, да би на крају истог 20. века, века српске трагедије, збуњено, опијени југословенством, комунизмом, титиозмом, подељени, разорени, дезијорентисани, протерани са својих огњишта, спаљивани у пећима и бацани у јамама. Бескућници на свом прагу и вечити „дужници“.

Срби су већ тада, дакле тог дана, проглашавањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли да створе и да имају своје националне државе. Сваки од народа који је ушао у њу имао је своје интересе. Срби су сматрали да ће у Југославији остварити своје национално уједињење, Хрвати и Словенци су кроз Југославију сачували територије и крчили пут ка независности.

Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти “збратимљени југословенски” народи касније су у томе и успели.

Само нису успели Срби!

Текст је оригинално објављен на порталу Споне, 2. децембра 2019-те