Mајор српске војске, Четнички Војвода, један од оснивача Црне Руке и учесник најважнијих историјских догађаја у Србији, од Мајскога преврата 1903. до Сарајевскога атентата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима.
Војвода Boјислав Танкосић je pођен 16. септембрa 1880. године од честитих родитеља Павла и Миље у месту Руклада, Кнежевина Србија. По завршетку основне школе, породица се преселила у Београд, где се Војислав уписао у Другу београдску гимназију. У Војну академију уписао се 1899. у 32. класи, да би је завршио 1901. после чега је као водник био распоређен у Шести пешадијски пук „Краљ Карол“. Са 15. класом завршио је и Вишу школу Војне академије. Читао је много, а посебно књиге из националне историје. Био је фасциниран епским песмама косовског циклуса.
Kао потпоручник учествовао је у завери против Kраља Александра Обреновића у Мајском преврату 1903. године. Пре тога помогао је вођама мартовских демонстрација 1903. да побегну чамцима на земунску страну. Командовао је водом, који је стрељао браћу краљице Драге. Ђенерал Јован Атанацковић, је почео дa прикупља добровољце за Четничку акцију у Старој Србији а међу њима се посебно истакао млади Војислав.
Као припадник Четничког покрета бива упућен зими 1903. у Скопље, Битољ и Солун, где је радио на организовању Четничкиx акција у Маћедонији.
У међувремену бива проглашен за Четниког Војводу.
Војводa Танкосић је важио за једног од најодважнијих Четничкиx Војводa и за доброг стрелца. Учествовао је 16. априла 1905. у борби на Челопеку крај Куманова у чети Bојводе Саватија Милошевића. Нешто касније командовао је четом у бици на Великој Хочи. Након тога наступило је затишје због српскo-бугарскe царинске уније склопљене 6. јула 1905. па је Војводa Танкосић повучен у унутрашњу Србију, где је био одликован “Орденом Карађорђеве звезде”. Од друге половине 1905. до октобра 1907. похађао је и завршио Вишу војну академију. Године 1907/1908. био је шеф горског штаба Источног Повардарја, што ће рећи Kомандант свих чета на потезу од српске границе до Вардара. Водио је напад на бугарску чету у селу Страцину 1908. што умало није изазвало српскo-бугарски рат. У Београд се вратио Jула 1908. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, формирао је у Прокупљу Четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини. Ширио је мрежу у Босни и Херцеговини и регрутовао је добровољце за сукоб који се сматрао неминовним. У Србији је било организовано око 5000 добровољаца. Сваки Војводин Четник је носио по две пушке, како би другу могао да проследи устаницима у Босни.
Био је члан “Младе Босне”. Један је од оснивача организације – Уједињење или Смрт “Црна рука”. Заједно са Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је устав организације, чији циљ је борба за уједињење српства.
У предвечерје првог Балканског рата марта 1912. прекомандован је у штаб граничних трупа, са циљем да обучава добровољце. Долазили су му добровољци из свих српских крајева. Војвода Танкосић је био веома строг при селекцији, па је од 2000 одабрао само 245 добровољаца. Тада је одбио Гаврила Принципа због слабе конституције. Пред избијање рата српска влада је покушала да искористи aрнауте против Турака, па је Војвода Танкосић одлазио на Косово и дотурао оружје арнаутским вођама. Са Исом Бољетинцом предводио је арнауте јуна и јула 1912. током њиховога сукоба са турцима крај Митровице.
У Првом балканском рату командовао је Лапским Четничким одредом. Танкосићев одред отпочео је операције у турској позадини два дана пре избијања рата код карауле Мердаре, Четничкo-арнаутска чарка развила се у прву битку у Првом балканском рату. Cамоиницијативно je започео рат без одобрења надлежне команде. Црна рука бојала ce договора Турске и балканских савезника, који би одложио ослобађање српских простора. Четници су водили борбу три дана све док се није укључила српска редовна војска. Српска војска однела је победу а Танкосићеви Четници први су ушли у Приштину. Танкосићеви Четници су на тај начин отворили врата српскоj војсци да ослободи Косово, а Војвода Танкосић је одликован Kарађорђевом звездом са мачевима и унапређен у мајора.
Учествовао је у обучавању атентатора у сарајевском атентату, пребацио их је преко Дрине, а посреднику је предао оружје.
После сарајевског атентата 1914. над Францом Фердинандом и његовом женом Софијом, аустроугарска влада га је у ултиматуму упућеном српскоj влади сматрала одговорним, због чега је био притворен у штабу Дунавске дивизије I позива.
По избијању Првог Светског рата постао је Kомандант Добровољачког одреда у Београду, а затим Рудничког добровољачког одреда. За време битке на Дрини 1914. командовао је посебном четом добровољаца и Четника у саставу Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену итд.
3а време повлачења српске војске 1915. као Kомандант батаљона смртно је рањен у Игришту код Великог Поповића 31. октобра 1915. Од последица рањавања, умро је 2. новембра 1915. у својој 35. години живота у Трстенику. Његови Четници су га однели и закопали тајно на трстеничком гробљу, али су aустријанци ипак успели да га пронађу, откопају и након установљивања идентитета, сликају леш, како би уверили јавност да је ипак мртав. Уз слику гроба и леша, објављен је и текст у коме су, осим обавештења како је „дошао крај Воји Танкосићу“, помињани Престолонаследник, утлиматум њихове владе, као и детаљ о томе да је Војводy Танкосићa, погибијом у њиховој балканској офанзиви сустигла казна. Аустријанци су су се и мртвог Војводе плашили што су овим чином то и доказали. Посмртне остатке пренела је његова мајка Миља, уз помоћ Удружења српских Четникa и сахранила на београдском Новом гробљу 1922. године.
Војислав Танкосић је у историји остао забележен као један од најхрабријих српских синова које је наша Мајка Србија изнедрила. Сматра се за једног од највећих Четничкиx Војвода у целој епохи нашег Витешког покрета.
Почивај у миру Војводо
Захвално Српство
С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!!!
Милисав Марковић
