На данашњи дан 13./26. октобра 1912. године српска краљевска војска на челу са краљем Петром I Великим Ослободиоцем и престолонаследником Александром је победоносно умарширала у град Скопље. После 520 година, када је краљевском и царском престоницом Немањића пре најезде османске силе владао последњи хришћански владар, српски великаш, Вук Бранковић. Дан ослобођења Скопља 26. октобар од Османлија 1912. године представљао је и дан Општине Града Скопља у периоду државне власти Краљевине Србије/СХС/Југославије, па све до последње свечане прославе 1940. године.

Тог дана приређиване су свечане прославе, молебани и литије, а од времена градоначелника Јосифа Михаиловића (1887-1941) успостављена је званична градска награда „13. октобар“ која је уручивана најбољим појединцима, писцима, хуманистима, али и скопљанским студенима Филозофског факултета, као и ученицимаса најбоље написаним тематима о борбама за ослобођење града.

Улазак српске коњице у Скопље

Подсетићемо се из међуратне штампе, на меланхоличне и родољубиве записе чувеног писца Милоша Црњанског, тада новинара београдског листа „Време“, у чланку посвећеном јубиларној 20 – годишњици од ослобођења Скопља.

Милош Црњански

Ослобођење Скопља 1912. године у записима Милоша Црњанског

Време

26 октобар 1912

ОСЛОБОЂЕЊЕ СКОПЉА

„Улазак у Скопље прснуо је тек небу под облаке, раскошно, као нека светла петарда I армије, високо бачена, што је обасјала видно, све наше крајеве, тако да се из тих груди оте крик.“

Као удар динамита, под Турском, затутњала је, кроз балканске планине, у октобру године  1912 битка код Куманова, али је њен одјек био туп. Улазак у Скопље прснуо је тек небу под облаке, раскошно, као нека светла петарда I армије, високо бачена, што је обасјала видно, све наше крајеве, тако да се из тих груди оте крик.

Турци су чекали да код Битоља даду најтежу и најкрвавију битку, али је њин пораз, у Скопљу, при повлачењу, у паници, већ био пун.

Они што беху дојахали охоло, за постиђеним оклопницима Мрњавчевића, у зиму године 1392, напуштали су сад варош, разбијени. Бацали су оружје и нападали последње возове на железничкој станици да би, што пре, напустили онај град, што је све до пада Цариграда, био престоница турских султана. За њима, у сумраку, у предвечерју задњих октобарских дана, под тамним сенкама минарета скопљанских, палила су се већ кандила Св. Спаса.

У том тренутку наш свет, није ни мислио на планине пуне руда, на плодна широка, скопска поља. Био је заборавио да је Скопље вековима било чувено тржиште, да су низ Вардар до Солуна пловили кораби, да је и сада у средишту Балкана, на вечном мосту између Европе и Азије. При вести, да је Скопље повраћено, кроз сузе, у свим нашим крајевима, затрепта слутња, да је то уопште повратак наш, после пет векова, из сна, на чврсто тло државе.

Без свих оних атрибута што чине народ народом, пет столећа смо, оно што је у других стварала непрекидна држава, остваривали заносом православља, мислима, моралом, Србијом, којојо су били одани бегунци, свештеници, војници под туђином, племена, братства, гомиле. Змајући увек да је тамо у Скопљу, као у сну, смер свега тога, права држава. О кад већ од ње не оста ни прах, кад се манастирима скопским није више знао ни траг, тамо где су некад, скршивши велмуже, ушли Турци, добивши Скопље од Краљевића Марка, продреше сада сељаци Србије.

Прошлост се не враћа, али она сја у свему што никне на њеном тлу. Скопље Немање, главом вишег од свих савременика, страшног и раскошног Милутина, Душана што га називаше „светли град“, није било оно Скопље у које пукови Србије уђоше. Изменила га беху столећа.

Краљ Петар Карађорђевић у ослобођеном Скопљу 1912.

Ипак је значај уласка у тај град у том, да је њим Србија, испрва раја једног пашалука, затим уточиште свих збегова, најпосле света кнежевина свих идеала, пашњи за њу, свих партија, у мислима, у судбини Српства, пред Богом и пред људима, оживотворила оно што се од ње, сиромашне и остављене самој себи дрхћући очекивало.

И као у болној једној и горкој грозници и тај сјај, толико векова у тами ишчекиван, прешао је преко Српства само као краткотрајни јесењи светли вео ваздуха и привиђења народа што је Скопљу био кренуо.

Карађорђевићи у ослобођеном Скопљу, Краљ Петар, престолонаследник Александар, краљевић Ђорђе, принцеза Јелена – испред цркве св Спаса

Саглеадла се сен толиких, горких, сањарија свих српских крајева, Душанов двор и гроб, где је била израсла трава, осветила се прошлост, али у њој Србија није заостајала. Улазак Престолонаследников и долазак седог Краља Петра, сачуваше на себи, и у безмерном праву тог тренутка, сјај кандила, испред светих ћивота.

Место тријумфалног преноса престонице у Скопље, у прошлост, Србија је бирала садашњост, занос Београда, пробијеног свим стрелама туђинским, нов политички сан вароши која је никла из устанка, града што је кроз цео XIX век стајао иза сваког покрета војвођанског, босанског, па и хрватског и љубљанског.

Учено патњом, вековима, у којима и није имало државе, у којима је постојало само силом душе и чврстином снаге у себи, Српство је, само сагледавши Скопље као сан, вратило се у Београд Србије, престоницу што је ратовала уз бана хрватског 1848 године, говорила кроз говоре словеначких посланика у бечком парламенту, шапутала у националном делирију босанске омладине. Вратило се годинама тамница, вешала, понижења и јаука.

Зато данас, на дан уласка у царско своје Скопље, у тамној сени свега онога што је против њих, та прошлост и Србија, светле опет.

Треба веровати у њих.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

У истом издању налази се и опис свечаног дочека краља Петра, првог српског владара у Скопљу после 520 година.

Улазак Краља Петра у Скопље

У својој књизи „Краљ Петар“ Миленко Вукићевић пише ове редове о уласку Краља Петра у Скопље 1912. године:

Нема сумње, најсјанији дан за Краљ Петра у Балканском рату био је улазак Његов у Скопље.

Када је Краљ Петар кренуо из Врања за Скопље, било је мочварно јесење време. Пролазећи поред Куманова, могле су да се виде две достојне једна поред друге величине. Са леве стране воза дизала се висока планина славе, коју је стекла наша војска у кумановској победи, а са леве стране стајала је висока Скопска Црна Гора и трудила се да достигне висину славне кумановске победе. Када је дворски воз обишао југоситочне огранке Скопске Црне Горе и кад се упутио Скопљу, беше се небо очистило, и када се дворски воз приближаваше станици, обасја целу околину дивно јесење сунце, а тамо далеко, кроз паучинасту маглу, подигли су своје главе покривене снегом Љуботен и Корашица, највиши врхови поноситог Шара, као да кроз паучинасту маглу и они хоће да виде како славно улази у Скопу стари Краљ, врховни заповедник јунака са Куманова. Воз је ушао у станицу тачно у 3 сата и четврт по подне. Сачекале су га масе света. Напред представници свију вера, свију редова људи и свију власти. Војна музика свирала је нашу химну. Краљ је наишао из воза весео; свеж у лицу и лак. Пратили су га кнез Павле, кћи Му Јелена, претседник Скупштине, претседник Министарског савета и Министар просвете са дворским чиновништвом. Пошто се Краљ видео са синовима, пошто је примио рапорт од команданта места и обичао почасну чету, управник вароши претставио Му је претседника Скопљанске општине Спиру Хаџи – Ристића, који га је у име ослобођеног Скопља, подневши му со и хлеб, поздравио овим речима:

„Ваше Величанство! После скоро пет и по векова српски народ класичне Старе Србије пресрећан је да поново види у својој средини наследника Немањићке државе. Као први претседник општине ослобођеног Скопља, у име грађана скопских, желим искрену добродошлицу Вашем Величанству, нашем милом Владаоцу.“

Спиро Хаџи Ристић дочекује краља Петра у ослобођеном Скопљу

За овим је у име муслиманско – турског становништва, бивши претседник општине, Решад, поздравио Краља овим карактеристичним речима:

„Ваше Величанство! Срећа османслијског оружја изневерила је Османлије, и земље које су пре пет векова биле задобивене на сабљи, опет је Његово Величанство на сабљи повратило. Ја, у име муслиманског становништва у Скопљу, срдачно поздрављам добродошлицом Ваше Величанство и изјављујем нашем Господару дубоку покорност.“

Улазак српске војске у Скопље 1912.

У цркви Св. Спаса поздравили су Краља скопски српски митрополит Вићентије, затим егзархијски митрополит, Неофит.

Сутрадан по доласку Краљ је присутвовао служби Божијој у скопљанској католичко – арнаутској цркви, те тиме лично доказао да српска војска није дошла никога да гони и угњетава, него заробљене и угњетаване да ослободи, да донесе правду, ред и равноправност.

„Време“,

Београд, год. XII, среда 26. октобар 1932. г.

Приредио:

Милош Стојковић

Српски културно – информативни центар СПОНА из Скопља