Сваког октобра, када тмурни јесењи дани већ постају наша свакодневница, сустигне нас тужан и трагичан подсетник, којих је наша српска историја препуна, а којим ево већ пуних 86 година обележавамо сећање на кукавичко убиство и политички атентат на краља Александра I Карађорђевића и његовог домаћина, министра спољних послова Француске Републике, Луја Бартуа 1934. године у Марсеју.

Атентат

Атентат и његове последице падају у доба када су се над Европом убрзано надвијали тамни политичко-војни „облаци“ неизвесности растућег немачког нацизма и промене политичке равнотеже континенталне Европе, којом ће трајно бити урушен систем савеза и односа прокламован на Версајској мировној конференцији по завршетку Првог светског рата 1919. године.

Краљ Александар

Политички ревизионизам, експанзија поражене Немачке и њених савезника и сметња коју је чинила Краљевина Југославија у новим плановима, били су главни покретачи атентата, чије су жртве биле и прве жртве нацизма и фашизма у Европи. Свој крвави почетак злочина који ће бити посведочени у наступајућем новом светском рату, нацизам и фашизам најавили су управо пуцњима на марсејском пристаништу.

Пуцњи у краља

Скупили се Немац, Италијан, Енглез, Мађар, Турчин, Бугарин, Хрват, Србин и Француз… отприлике овако почиње велика већина балканских вицкастих шала (вицева), али би исто овако доскочицом могли почети са описом Марсејског атентата и саму његову припрему. Италијанско-немачко вођство Хитлера и Мусолинија у организацији атентата, уз ангажовање доказаних терориста и убица из бугарског ВМРО-а и хрватских УСТАША, логистичку подршку Хортијеве Мађарске и кампова за обуку у њој, уз прећутну сагласност Француске и Енглеске, некадашњих краљевих „савезника“ из рата (који до данас држе своје архиве недоступним за истраживаче о атентату), као и помоћ Турске у сигурном пребацивању вође ВМРО-а Ивана Михаилова из Бугарске преко Цариграда на запад након атентата, чинили су мрежу која се плела око витешког краља и довела до трагичних догађаја. Иван Михаилов и Анте Павелић имају сталне контакте још од 1927. г. и тзв. „Студентског процеса“ у Скопљу, када је управо Павелић био адвокат бранилац оптужене бугарске ћелије ВМРО-а у Скопљу. Њихово међусобно поверење и сарадња од тада нису прекидани.

Фото записи атентата

Витешки краљ Александар веома је био везан за Јужну Србију. У Кумановској бици, 13/26. октобра 1912, као млад комадант Прве армије извојевао је победу којом је остварен петовековни сан српства и освећено Косово, затим су се везале победе у Битољско-прилепској операцији, Брегалничка битка 1913, Албанска голгота 1915/16, освајање Кајмакчалана („Капије слободе“, „Врата отаџбине“), ослобођење Битоља новембра 1916 и коначно ослобођење отаџбине 1918. Године након јуначког пробоја Солунског фронта.

Краљ Александар на Солунском фронту

У свом труду да се одужи својим ратницима неуморно се залагао да се њихове жртве достојно обележе, те су подигнуте Спомен костурнице, капеле, обележја и војна гробља у Удову, Скопљу, Прилепу, Штипу, Велесу, Томислављеву (Карасларима), на Кајмакчалану, Манастирцу, Охриду, Кучкову, Зебрњаку код Куманова… Лично је инсистирао да за градоначелника буде постављен арх. Јосих Михаиловић, републиканац, али и најспособнији човек за препород Душановог Скопља. Лично је надгледао обнову Валандова, Ђевђелије, Дојрана и околних места после разорног земљотреса 1931. лично је посетио унесрећене неколико даана после немилог догађаја.

Оружје атентатора

Неколико месеци пред атентат, крајем маја месеца те кобне 1934. године краљ Александар I Кaрађорђевић посетио је Скопље и присуствовао свечаном освећењу Војничког храма Св. Архангела Михаила „Храма славе“ са костурницом (саграђена 1928. г.) у присуству патријарха пећког Варнаве, митрополита скопљанског Јосифа, епископа битољско-охридског Николаја, председника Владе Николе Узуновића,бана Вардарске бановине Алексе Станишића, градоначелника Јосифа Михаиловићам комаданта III армије Милана Недића и других. Истог дана је у оближњем селу Кучкову присуствовао освећењу спомен куле-костурнице палим сељанима у ратовима 1912-1918, посвећене његовом оцу краљу Петру I Ослободиоцу (срушене од Бугара 1941. г.). Посетивши тада нову сеоску школу у Кучкову,која је носила његово име, краљ ју је даривао са 20.000 динара.

На повратку за Београд, наредио је да се дворски воз заустави на станици у Куманову, како би лично посетио оближњи манастир Матејић, помолио се Богу и запалио свећу за своје претке и саборце у царској задужбини Немањића… Испоставило се последњи пут.

Атентат у Марсеју – мотиви, припреме и егзекуција

У уторак 9. октобра 1934. године, приликом прве званичне посете Француској, убијен је у Марсеју југословенски краљ Александар I Карађорђевић. Атентат је био плод споразума вођства терористичких и сецесионистичких екстремистичких организација хрватског усташког емигрантског круга и вођства бугарског ВМРО-а (Внатрешна Македонска Револуционерна Организација), а егзекутор је био Владо (Величко) Георгијев Керин, припадник ВМРО-а, са надимком Черноземски. Како су се и зашто ова два толико различита човека нашла “очи у очи” у препуној марсејској авенији Канабијер, покушаћемо да одговоримо у овом кратком тексту поводом годишњице убиства.

Адолф Хитлер прима Анту Павелића

У јесен 1934. године Карађорђев праунук, краљ Југославије Александар I Карађорђевић, имао је пуних 46 година и 20 година владарског стажа (од 1914. као престолонаследник, од 1918. као регент и од 1921. године као краљ). Ожењен је Маријом, кћерком румунског краља Фердинанда I Хоенцолерна и краљице Марије, ћерке руског цара Александра II, односно унуком енглеске краљице Викторије. Са Маријом Александар има три сина: Петра (1923), Томислава (1928) и Андреја (1929).

Као престолонаследник и врховни командант Српске војске у Првом светском рату стекао је углед доброг ратника и надареног војсковође. Али, победник у рату суочио се у миру са тешко премостивим проблемима. Новостворена државна заједница из 1918. године (до 1929. године Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, после Краљевина Југославија) била је земља великих разлика и супротности – националних, верских, политичких, економских, класних и културних, што је била последица вишевековних историјских околности, пре свега посебности развоја, али и утицаја страних фактора. Чврсто опредељен за очување јединствене државе, Александар је имао против себе много противника, па је због политичког безизлаза, из кога грађанске странке нису имале решење, у периоду од 1929. до 1931. спроводио диктатуру.

Краљ Александар на одру

Држећи се за аутомобил, убица пуца у краља Александра, француског министра Бартуа и генерала Жоржа, који је седео на помоћном седишту. Возач оставља волан, хвата убицу за сако и вуче га уназад, док потпуковник Пиоле обрће свог коња уназад. Снимак агенције Нyт

С обзиром на прилике и кретања у свету, пре свега на ступање фашизма на међународну сцену, Александар настоји да политичким маневрима очува мир и стабилност земље. Приступањем Малој Антанти (војни савез Југославије, Чехословачке и Румуније) он жели да успостави брану ревизионистичкој политици поражених држава из Првог светског рата, пре свега Аустрији, Мађарској и Бугарској, које, охрабрене Хитлеровом политиком, траже измену Париског уговора о миру (1919), наводно због губитка територија на којима живе њихови сународници.

Време 12.октобар 1934.

Лични утицај Александра огледа се и у стварању Балканског споразума потписаног у Атини 9. фебруара 1934. године између Југославије, Грчке, Турске и Румуније, којим ове државе “гарантују узајамно безбедност својих балканских граница” (Члан 1. Споразума, МИП, Пов. Бр. 13991). Бугарска се том Споразуму није придружила, па је Александар у септембру 1934. године посетио Софију и одагнао претњу територијалном интегритету своје земље од стране Бугарске (не прежаливши одредбе Санстефанског мира из 1878. године, суседна земља је питање ревизије границе са Србијом, касније са Југославијом, стално држала отвореним).

Хитлерови савезници Анте Па<велић и Иван Ванчо Михајлов

Да би учврстио успостављене одбрамбене савезе, Александар путује у Француску, од које очекује и помоћ и заштиту. Одлучује се да на пут крене бродом, да би на тле земље савезнице из претходног рата ступио у Марсеју, како би се и на тај начин захвалио граду који је прихватио рањене српске војнике и избеглице из претходног рата. Сусрет са председником Републике Француске био је предвиђен у Паризу.

Надимак који осликава човеков карактер најбоље дâ његова околина. Тако је Величко Георгијев Керин, бугарски држављанин, припадник ВМРО-а, познат као терориста који је извршавао смртне казне, добио надимак Черноземски јер је предавао “черној земљи” оне које је ВМРО осудио на смрт. Таквог човека узима уз себе Иван Ванчо Михајлов, први човек организације, који је у то време имао најкрвавије руке на Балкану.

Усташе Мијо Бабић и Звонимир Поспишил са Владом Черноземским на терористичкој обуци

Истовремено, на другој страни Европе, у Болоњи, делује Анте Павелић, вођа илегалне фашистичке организације Хрватски усташки покрет (основан 7. јануара 1929), који је после завођења Александрове диктатуре 6. јануара 1929. добио заштиту Мусолинија. Павелић намерава да своје политичке акције за рушење Југославије и успостављање Независне Државе Хрватске, замени терористичким. У почетку су то ситне и слабо организоване акције, које нису могле да уздрмају режим у Београду, да би се Павелић после тога одлучио да удари на главног човека у држави, краља Александра. Када 16. децембра 1933. године у Загребу није успео атентат на суверена (атентатор Ореб се у одсудном тренутку уплашио и збунио), Павелић се за помоћ обраћа свом пријатељу Ванчу Михајлову. Поучен лошим искуством са неуспелим атентатом, Павелић сада тражи поуздане људе. Ванчо му даје Черноземског.

Припреме за атентат вршене су у Мађарској на пољопривредном добру Јанка Пуста и оближњем градићу Нађ Кањижи, удаљеним десетак километара од југословенске границе. Од 15 најуспешнијих терориста, инструктор Черноземски је за атентат изабрао тројицу: Мију Краља, Ивана Рајића и Звонимира Поспишила. Четвртог атентатора је изабрао Павелић; био је то препоручени Черноземски. Убрзо, када је до последњег детаља био познат програм посете Француској, направљен је и план атентата. Након што су од мађарске тајне службе добили лажне чехословачке пасоше, група је могла да крене у Француску. Черноземски и Краљ су отпутовали за Марсеј, а Рајић и Поспишил у Париз, где би акција била поновљена уколико не успе атентат у Марсеју.

Али, ни југословенска обавештајна служба није седела скрштених руку. Интензивно пратећи деловање усташа, сазнала је за припрему атентата. Од једног свог агента из Италије дознала је да су терористи са чехословачким пасошима већ отпутовали за Марсеј. О томе је обавештен и Спалајковић, амбасадор у Паризу, који је на сам дан краљевог доласка у Марсеј 9. октобра 1934. од свог суверена тражио да одустане од искрцавања у тај лучки град. Али, Александар је одговорио: “Сада је за то исувише касно. Морамо се држати програма.”

Неколико минута пре двоструког убиства: краља Александра поздравља у марсејској луци министар иностраних послова Француске господин Луј Барту. Снимак агенције Кеyстоне

Марсејска Авенија Канабијер, која води од луке до зграде префектуре, где је предвиђен званични пријем, била је препуна раздраганог света који је нестрпљиво чекао да уживо види и поздрави суверена пријатељске земље и савезника из Првог светског рата. Тачно у 16 часова зачула се из оближње Старе луке почасна топовска паљба која је означила долазак југословенског разарача “Дубровник”. Масу људи на препуним тротоарима одваја од коловоза “жива ограда” од полицајаца, али је већ у том тренутку јасно да је шпалир проређен и да није у стању да контролише публику. Церемонија ступања југословенског краља на француско тле била је кратка, па је већ после неколико минута свечана поворка аутомобила, коју прате коњаници, на почетку Авеније Канабијер.

Страна штампа о атентату у Марсељу

На задњем седишту луксузног аутомобила, који се креће веома споро, седе краљ Александар и његов домаћин у Марсеју, француски министар иностраних послова Луј Барту. Изненада из гомиле на тротоару искаче човек, у моменту одбацује букет цвећа у којем је скривао револвер, и вичући на француском “Живео краљ”, пролази кроз проређен кордон полицајаца, скаче на бочну папучицу аутомобила и испаљује више хитаца у правцу краља, министра Бартуа и генерала Жоржа, који је седео на помоћном седишту. Док атентатор пуца, возач Фоасек се окреће и покушава да прекине његову убилачку намеру, док потпуковник Пиоле, који је најближи догађају, окреће коња и сабљом два пута удара убицу. Падајући на коловоз убица и даље пуца на полицајце и свет дуж тротоара, али и сам бива упуцан од полиције.

Сахрана краља Александра у Београду

Југословенски краљ Александар И Карађорђевић преминуо је од задобијених рана у згради марсејске префектуре нешто пре 17 часова. Због неадекватне прве помоћи (губитак крви), четрдесетак минута касније преминуо је и министар Барту, док се генерал Жорж, после адекватне лекарске помоћи и неге, опоравио.

Политика 10. октобар 1934.

Атентатор Черноземски је од задобијених рана убрзо преминуо у једној канцеларији француске службе безбедности. Саучеснике атентата Мију Краља, Ивана Рајића и Звонимира Поспишила француски суд је осудио на доживотну робију, а организатора Анту Павелића у одсуству на смртну казну. Након што је био на челу злогласне Независне Државе Хрватске, Павелић је као ратни злочинац успео уз помоћ Ватикана да умакне правди. Умро је напрасно у Шпанији 1959. године. И други организатор марсејског атентата Ванчо Михајлов умакао је лицу правде. У току Другог светског рата уживао је Павелићево гостопримство у Загребу. Умро је 1990. године. Саучесници атентата су неславно завршили. Поспишил је умро у француском затвору 1938. године, Рајић је 1941. нађен отрован у својој кући у Загребу, а Мијо Краљ је ликвидиран од стране партизана негде у Босни исте године (обојицу су Немци пустили из затвора после француске капитулације). Данашња македонска и бугарска историографија, свака за себе, сврстава Черноземског и Михајлова у своје националне хероје.

Сви докази и показатељи упућују на чињеницу да је атентат на југословенског краља Александра Карађорђевића пажљиво припремило и планирало руководство нацистичке Немачке и да је тајна операција названа „Тевтонски мач“. Покретачи операције били су саме вође Трећег рајха, Хитлер, Химлер и Херманн Геринг, док је генерал Ханс Шпејдел именован за директног команданта операције, о чему сведоче писма која су му послали Геринг и шеф немачке тајне службе. Упркос умешаности у атентат, Шпејдел је након пораза нацистичке Немачке, наставио своју војничку  каријеру као генерал новоформиране војно-политичке организације – НАТО.

Вођа хрватских усташа Анте Павелић сведочио је и о контактима усташке организације и ВМРО са фашистичком Немачком у периоду пре атентата на југословенског краља Александра Карађорђевића, који није крио да је имао сусрет са Хајнрихом Химлером, вође нацистичког СС-а, када су и прецизније били утврђени планови за реализацију атентата.

Витешки краљ Александар И Ујединитељ почива у миру у задужбини Карађорђевића на Опленцу.

Биографија витешког Краља Александра

Александар I, југословенски Краљ, други син Краља Петра I и Кнегиње Зорке, рођен је на Цетињу 16. децембра 1888. Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Александар II. Детињство је провео у Црној Гори, а основну школу завршио у Женеви. Даље школовање наставио је у војној школи у Петрограду, а потом у Београду. Након смрти Краља Петра I, он ступа на престо Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Судбински преокрет у животу младог Принца Александра наступио је 1909, када се његов старији брат, Принц Ђорђе одрекао права наследства престола. Као престолонаследник, Принц Александар је приступио реорганизацији војске, припремајући је за коначан обрачун са Отоманским Царством.

Краљ од Југославије Александар I Крађорђевић

У Првом балканском рату 1912, Престолонаследник Александар је као заповедник Прве армије водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату битку на Брегалници. У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска потпуно разбила војску Аустро-Угарске монархије. Године 1915. нападнута од Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби. Са многим губицима српска војска се, заједно са старим Краљем Петром I и Престолонаследником Александром повукла преко Албаније на острво Крф, где је реорганизована. Када се Краљ Петар I због болести делимично повукао од владарских послова, Престолонаследник Александар је постао Регент. После опоравка и попуне српска војска је исте године однела велику победу на Солунском фронту, на Кајмакчалану. Завршне операције пробоја Солунског фронта у јесен 1918, српска војска је извршила под врховном командом Регента Александра, са одличним командним кадром у који спадају војводе Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић.

После војничких дошли су и државнички успеси. Након одлука српске Народне скупштине и Народног Вијећа у Загребу, Регент Александар је прогласио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, 1. децембра 1918. Овим чином остварени су идеали о уједињењу јужних Словена, за које су се залагали његов отац и деда.

После смрти Краља Петра I 16. августа 1921, Регент Александар је постао Краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. 1922. године оженио се принцезом Маријом од Румуније. У том браку рођена су три сина – Петар, Томислав и Андреј.

На плану унутрашње политике, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) дошло је до озбиљне државне кризе изазване заоштреним партијским и међунационалним односима. Због атентата у Народној скупштини и хаотичног стања у земљи Краљ Александар I укида Устав 1929, а затим мења назив државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија, и уместо наслеђених историјских покрајина, реорганизује државну управу стварајући девет бановина. Пошто је Краљ проценио да су се политичке прилике у земљи смириле, проглашен је 1931. нови Устав, познат као „Октобарски устав“. Уверен да ће се државна криза трајно решити тек стварањем југословенске нације, Краљ Александар I је покушао да тај циљ оствари спровођењем политике тзв. „интегралног југословенства”, која се показала као неуспешна.

У спољној политици, интензивно је радио на склапању међудржавних одбрамбених савеза усмерених против сила које су тежиле ревизији Версајског система мировних уговора. Његовом заслугом створена је 1921. Мала Антанта (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Румунија и Чехословачка). Савез са Француском склопљен је 1927, а 1934. образован је савез између Југославије, Румуније, Турске  и Грчке.

Приликом државне посете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Немачке, Краљ Александар I убијен је у Марсеју, 9. октобра 1934. заједно са француским министром иностраних послова господином Лујом Бартуом. Његова смрт дубоко је потресла читаву Југославију, а његово тело испратиле су стотина хиљада људи читавим путем до Опленца, где је сахрањен у маузолеју цркве Светог Ђорђа задужбине Краља Петра I. Народна скупштина и Сенат Краљевине Југославије назвали су га Витешки Краљ Александар I Ујединитељ.

“Изгледа да се после овог јадног догађаја треба свега плашити. Треба се плашити насиља, разарања, анархије. У будућности више неће бити ни друштава ни цивилизација које ће бити сигурне” (Слободан Јовановић).

Приредио Милош Стојковић,

Српски културно информативни центар СПОНА Скопље

Извори:

https://kraljevinasrbija.rs/aktuelnosti/godisnjica-marsejskog-atentata/

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=890325&print=yes

http://www.zlocininadsrbima.com/Novost.aspx?Naslov=%D0%9Es%D0%B0md%D0%B5s%D0%B5t%D0%B0-g%D0%BEdisnjic%D0%B0-%D0%BEd-%D0%9C%D0%B0rs%D0%B5%D1%98sk%D0%BEg-%D0%B0t%D0%B5nt%D0%B0t%D0%B0-n%D0%B0-srpsk%D0%BEg-kr%D0%B0lj%D0%B0

https://arhiva.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/godisnjica-atentata-u-marselju-da-li-je-kralj-aleksandar-mogao-da-postane-najveci-srpski-drzavnik-u-istoriji

https://mk.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%B0%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%82

http://arhiva.srbi.org.mk/index.php?option=com_content&view=article&id=34&Itemid=9&lang=sr