У престоници цара Душана. Скопље, 17. октобра, Код Скопља и у близини Скопља, код Овчег Поља, требало је да буде главна битка, но Турци су после пораза на Куманову пројурили кроз Скопље као стадо оваца, које гони вук, а заборавили су и да постоји Овче Поље. Нису покварили ни оштетили у иоле већој мери ни железничку пругу, те је већ јуче прорадила железница између Куманова и Скопља. А то је по српско наступање од огромне важности. 

Колски пут, којим су бежали Турци од Куманова до Скопља, иде крај железничког пута. И ми гледасмо на томе путу 15 остављених турских топова, гледасмо разбацане шињеле, војничке блузе, па и гаће. Ово највећма сведочи, колико је турска војска бацала све са себе, да што пре и што сигурније побегне. 

Јаша Томић

Воз је јурио великом брзином, јер је тим возом путовао и главни комадант српске војске, генерал Путник. И угледасмо Скопље, прву престоницу цара Душана, после толико векова и опет у српским рукама.

Још кад је Стефан Немања утврдио српску државу, заузео је Скопље. Грци су доцније Скопље отели од Срба, али краљ Милутин га је после поново заузео. Скопље је онда постало главни град српске државе, која се проширила на југ, обухватајући целу Маћедонију, Арбанију и Тесалију. Цар Душан пренео је своју престоницу из Приштине у Скопље, и ту се лицем на Ускрс 1346. године крунисао за цара Србима, Грцима, Бугарима, Приморју и Арбанасима. Крунисали су га два патријарха: српски и бугарски, а у присуству свих српских и бугарских владика, као и неких грћких владика из крајева, које је Душан заузео.

Друкчије је било доскорашње Скопље, оковано ланцима турским; друкчије је Скопље данас. Скопље је данас ускрсло из ропства и гроба.

Скопље је на шумовитом Вардару, који је овде широк. На десној је обали град и стара варош, на левој обали је нова варош. У Скопљу ћете заман тражити многе остатке из Душановог доба; стари камени мост  преко Вардара, свакако је још римска творевина; црква на којој је двоглави бели орао, из новијег је доба. Цар Душан уопште није одвише много градио: он је освајао. А што је и градио, то је раскварило време и Турци. Турци су уништавали сваки спомен на негдању српску престоницу Душанову, а осим тога је познато, да је Скопље горело и рушено. Има једна једина турска богомоља ајар џамија. Најновија истраживања бележе, да је на том месту била српска црква из доба цара Душана и да је та црква саграђена из материјала те цркве.

Има и више џамија, по чијим би се зидовима могло закључити да су претворене из цркви. На градским зидовима види се, да су могли остати из доба Душанова. На градском вису показују где је негда зборисао сабор и где је Душан крунисан 1346. године за цара. И ако је у самом Скопљу остало врло мало старога, али у околини Скопља, у брдима има безброј српских задужбина, које нису биле толико на ударцу, и оне су остале већином очуване. Ту је црква св. Димиртија, Св. Тројице и св. Ђорђа, што је све подигао краљ Милутин. У околини Скопља је црква светог Николе у селу Љуботену. Од те цркве су остале рушевине, а село су у овом рату спалили Турци.

У планинама се очувало, што је у вароши пропало. Очували су се зидани сведоци, да је та земља српска.

Улазак српске војске у Скопље, 1912. после победе у Кумановској бици

Турци су напустили Скопље без борбе. А да су имали још мрве снаге, могли су Скопље бранити. Ту је у близини Шар-планина, ту је Воден, ту су позиције, које је само немоћ могла напустити без борбе. Држим, да Скопље по свом положају, спада у најлепше вароши. Иначе има дивних зграда, а поједине улице, нарочито на кеју, могле би стајати у свакој европској великој вароши.

Народ овде каже само толико: „Беше му, па прође“. Она некада тако силовита и страховита Турска, није могла да одржи навалу своје некадање раје ни десетак дана. Док ове редове пишем, подамном, доле у механи хори се песма српских јуначких одушевљених војника:

Док је нама, док је нама данашњих јунака,

Не боји се, не боји се Србин од Турака.

К’о што соко, к’о што соко голубове дави,

Тако Србин, тако Србин јадне Турке гњави.

 

Сличице из Скопља 

Скопље, 17. Октобра. Није ми било никако могуће, да се тачно обавестим, колико има Скопље душа. Још мање како су те душе раздељене  по народностима. Вероватно је, да Скопље има около 60 хиљада душа.

Како су заступљене народности у Скопљу, то је још теже ухватити. Али је јасно, да су Турци учинили све, да исто тако утру Србе у Скопљу, као што се трудили, да утру све споменике, који подсећају на српску прошлост. Као да су осећали, да ће их овде наследити Срби.

Позната је негдања жестока пропаганда Бугара и Грка. Турска је помагала све, само да се утре траг Српству. Срби су се доста доцне сетили, да се бране, али чим стадоше на ноге, они су задржали свако даље ровење, па почели и да освајају.

Скопље 1912.

Данас је Скопље бурно. Са свију страна хоре се поздрави грађанства: Здраво! и Живео! Језик је српски. А становници, који су се издавали за Бугаре, па и за Грке, говоре данас овако: – Ми знамо, да су наше мајке биле Српкиње. И ми смо били Срби, али је дошла свака пропаганда. Срби су се доцне сетили. Али ћемо се поправити.

Оваквих и сличних изјава слушао сам неколико. На Србима је, да то не буде друкчије. 

Српска војска уводи ред 

Кад су Турци после битке код Куманова прсли преко Скопља на све стране, створише се чете у Скопљу, чете најзапуштенијих људи, развалише магацин где је било оружје и почеше да пљачкају. Конзулати су били препуни оних, који су тражили заштите. Наоружали се напослетку и грађани, те обезоружаше руљу. Зато су заступници страних сила и позвали српску војску, да уђе што пре у напуштено Скопље и направи ред.

А какав је ред овде и свуда где је српска војска? Нигде ни најмања изгреда, трговина се мирно развија, сигурност је потпуна. То није ни могуће друкчије. Сваки је српски војник пошао са потпуном свешћу, да има да изврши најсветији српски задатак, а не да пљачка. 

У српској гимназији 

Био сам у српској гимназији, где су наши рањеници. Болничарску дужност врше чак и девојчице од 14 година. Тражио сам наше соколице и соколе, који беху ове године на народној забави у Новом Саду, али сви ови одоше из Скопља још пре почетка рата. И овде су српски рањеници као и свуда. Добре су воље и чисто бих рекао, са задовољством и уживањем трпе ране своје, које су помогле да се изведе велика српска мисао. 

Страна пропаганда 

Силан народ из околине слегао се у Скопље, нарочито: жене, деца и старци, да се радују. Треба разговарати с тим људима, а довољно их је и погледати, па да се види, колико су сретни. Сви су они одушевљени Срби. До њих није допр’о ни ветар стране пропаганде. Страна пропаганда бацила се била свом силом на вароши, мислећи: чије су вароши, онога су и села. Но сад је све престало. Што се год називало српско, зна своје порекло и хоће то да остане. 

Освајање 

Пре ослобођења Скопља било је овде као и у Куманову. Турци су затворили силне угледне Србе, (неколико стотина), и што су остали живи, мора се доста захвалити руском конзулу, који се најодлучније заузимао за њих, да их не поубијају. Било је доста жртава , али се може рећи, да оних покоља, што смо их се бојали, није било. Ма шта да су Турци говорили у очи рата, види се да су били престрављени и нису смели да изврше оно, што би иначе волели, јер су се бојали, да се зулуму могу осветити на њима и на њиховима. 

* * *

Скоро из свију места, што их заузеше Срби: Турци и Арнаути почеше да се селе. Друмови су били до скора прекриљени турским бегунцима. У колима или саоницама возили су своје покућство, а око кола су ишле жене, старци и деца. Нико није ни главом кренуо на њих. Највише ако су гладна деца плакала, сетио се српски војник своје деце код куће и пружио им комад хлеба.

Сад се променила сцена. Ти бегунци, који прснуше на све стране, где су год доспели ширили су међу Турцима страх и ужас са својим причама о множини српске војске и њеним победама. Сад се ти бегунци у великим гомилама враћају својим кућама. Мени изгледа, да турске власти враћају те бегунце, који као гаврани долећу са Косова и других страна, те причају погибију турску. Ја сам их питао, али они неће то да признају. Оборене главе говоре, да их нико не дира, па зато иду кућама.

Али је јасно, да ће их велики део се иселити у Азију, ако само могу. Они су научили да буду господари, сад неће да буду „робови“, јер шта је то модерна држава и равноправност, то они не могу да схвате. По њиховом неко мора да буде господар: Турчин или каурун. 

Извод из дела: Јаша Томић, Рат на Косову и Старој Србији 1912. године, Нови Сад 1913. (стр. 140-145.) 

Ко је био Јаша Томић 

Јаков „Јаша” Томић (Вршац, 23. октобар 1856 — Нови Сад, 22. октобар 1922) је био новинар, политичар и књижевник. 

Студирао је медицину и књижевност у Бечу и Прагу, али га је политичка борба одвукла са студија. Оснивач је групе тзв. вршачких социјалиста. Томићева породица је 1881. године прешла из Вршца у Београд, а Јаша постао стални сарадник радикалског листа “Самоуправа”.

Споменик Јаши Томићу у Новом Саду

Јаша је отишао у Нови Сад, где је након женидбе са Милетићевом кћерком Милицом, преузео лист “Заставу”. Године 1884. постаје уредник „Заставе“ и Милетићев наследник у Српској народној слободоумној странци, која ће ускоро добити назив Српска Радикална странка (1891). Јаша је био увек само “вођ”, који није имао никакву званичну функцију у радикалној странци. 

За време првог и Другог балканском рата био је војни извештач за часопис Застава из Новог Сада, пратећи дејства и борбе српске војске. Касније је из тих извештаја написао три одлично прихваћене књиге:  Рат на Косову и Старој Србији, 1913.  Рат у Албанији под Скадром, 1913. Рат у Маћедонији и Бугарској, 1914. 

Био је један од најугледнијих Срба на Народној скупштини, која је у новембру 1918. донела одлуку да се Банат, Бачка и Барања прикључе Краљевини Србији. Умро је у Новом Саду 1922. године.

Током свог рада у скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године залагао се за директно уједињење Војводине са Краљевином Србијом, што је било супротно идејама појединих политичара да уједињење Војводине у Краљевину СХС иде преко Загреба и државе Словенаца, Хрвата и Срба. На овој скупштини учествовала је и његова жена Милица Томић (1859—1944), ћерка Светозара Милетића. 

Умро је 1922. године, дочекавши свој политички сан о уједињењу Српске Војводине са матицом, Краљевином Србијом.