Василије Јовановић је рођен фебруара 1874. године у Скопљу, али његова породица потиче из села Кожље, у скопској Блатији, близу ушћа Пчиње у Вардар. Због терора арбанашких банди, породица се сели у Скопље 1874. године, непосредно пре Васиног рођења.
У близини села, у стенама изнад Пчиње и данас постоје остаци добро очуваног утврђења. Преко овог тешко проходног места у антици је била повучена граница између римских провинција Macedonia Secunda и Moesia Superior (Dardania), а тврђава је надгледала граничне прелазе.
Василије Јовановић
Град Кожље или „Маркове куле”се помињу у српским средњевековним повељама из времена српског цара Стефана Душана. Градом је тада управљао кефалија, што значи да је био краљевско/царско (државно) утврђење. Контролисао је стратешки правац долином Вардара у теснацу између Скопског и Велешког поља. До 1330. када Душан заузима градове Велес, Чрешче, Штип и Просек, град Кожље је представљао српску граничну стражу и најистуренију тачку према Византији још од времена краља Милутина Немањића.
Маркове куле
Стојан Новаковић у својим истраживањима је утврдио да се „Град” Кожље граничио са феудалним поседима манастира Св. Николе на реци Пчињи у време цара Душана. Црква Св. Николе се налазила 1 км јужно од утврђења, делимично узидана у једну пећину у кањону Пчиње. Средњевековни манастир Св. Николе је узидан у пећини изнад Пчиње, а у повељи га помиње и српски цар Душан 1352/1353. издату митрополиту Јакову Серском (1300-1365) и првом игуману Св. Архангела на Бистрици, а после чије смрти имање цркве треба да постане баштина царске задужбине Светих Архангела код Призрена. Црква је у XIV веку срушена, XVI веку, у доба обнове Пећке патријаршије манастир је обновљен и посвећен „Рођењу Богородице“. У народу је познат и као Кожљенски манастир.
Манастир “Рођење Богородице” Кожље
У једном свом извештају из 1902. г. митрополит Фармилијан помиње да су у селу 22 српске куће, а а секретар Бугарске егзархије Димитар Мишев 1905. г. 120 српских кућа (породица) и да у Кожљу постоји српска школа.
У селу Кожље је 14. новембра1905. године у 37. години живота од локалних Бугараша, према списку ВМОРО-а, убијен српски учитељ и свештеник поп Константин Миновић „Коча“. Сахрањен је у дворишту цркве Светог спаса у Скопљу, где се и данас налази његов гроб.
Школовањеи национални рад
Убрзо по рођењу Василија, његови родитељу одлучују да се преселе из Скопља за Београд. Тамо Васа завршава основно и гимназијско образовање, као и правне науке на Великој школи, док је право докторирао у Бриселу.. Био је и члан масонске ложе „Побратимство“, у којој се упознао са Луком Ћеловићем и Милорадом Гођовцем, са којима је активно радио на формирању српских чета на простору Старе Србије и Маћедоније. М. Гођевац је од 1900. био у контакту са српским четама које су деловале под капом ВМОРО-а и Василија упознао са његовом идејом да се формира посебна српска организација.
Ознака Српске револуционарне организације
Већ 1902. године, заједно са Гођевцем, Ћеловићем, Живојином Рафаиловићем, Николом Спасићем и Љубомиром Ковачевићем оснива Главни одбор Српског четничког комитета. Након угушења Илијинданског устанка августа 1903. и почекта освете бугарских чета српским селима због пасивности бугарском устанку, рад на формирању српске организације је убрзан.
Убрзо им се придружује и ђенерал Јован Атанацковић, те септембра је 1903. године формиран Централни одбор Српске револуционарне организације, а Васа Маћедонац је постављен за секретара ЦО.
На активном раду у СРО остао је до 1905. године. Учествује у Балканским и Првом светском рату. Након Младотурске револуције и повратка уставности у османској Турској, решено је да се одбрана српска права остваре легалним и политичким средствима.
Централни одбор Српске револуционарне организације
Васа Маћедонац је као представник града Скопља био учесник Прве српске конференције (са укупно 26 делегата), организоване у Скопљу од 10 до 13. августа 1908. године, када су ударени темељи политичког деловања Срба у Турској, оснивањем Српске демократске лиге у Отоманској царевини. Том приликом је изабран за једног од девет чланова привременог Централног одбора српског народа. Такође је био учесник и Прве скупштине отоманских Срба (Сретењске скупштине) у Скопљу, одржане од 2. до 11. фебруара 1909. године, на којој су донете три резолуције о политичким, економским и црквенопросветним правима Срба.
Допринос у оснивању Друштва народа и политички рад између два светска рата
За време Првог светског рата, као изузетно школован, познавалац више страних језика и стручњак из области међународног права, одстране српске краљевске владе упућен је у Париз, где је радио при посланству. Након рата Василије Јовановић је био именован за члана делегације Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца при Комитету за формирање Друштва народа – претече данашње Организације уједињених нација. Делегацију је предводио Миленко Веснић, амбасадор у Француској. Идеја формирања Друштва народа дефинисана је у декларацији председника САД Вудроа Вилсона „14 тачака“ из 1917. да би на Версајској конференцији мира у Паризу крајем 1919. године и формално било основано.
Друштво народа са седиштем у Женеви замишљено је као наднационално тело чији би задатак био да очува мир у Европи и свету, као и политичке тековине Версајског мира. Као потписница мировног уговора у Версају Краљевина СХС/Југославија постала је један од оснивача Друштва народа 1919. и активно је учествовала у његовом раду све до замрзавања његове делатности 1939.године. Василије Јовановић је као заменик члана државне делегације учествовао у раду Треће (4. – 30. септембар 1922. г.), Четврте (3. – 29. септембра 1923. ), и Шесте годишње скупштине Друштва народа (7. 26. септембра 1925. ).
У међуратном периоду обављао је и функцијеминистра саобраћаја, поште и телеграфа (од 24. 12. 1925. г. до 8. 4. 1926. г.) у влади Николе П. Пашића, као и Николе Т. Узуновића (4. 2. 1927. г. до ), министра и заступника министра пољопривреде и вода (8. 4. 1926. г. до 29. 4. 1926. г.) у влади Николе Т. Узуновића, као и министра припреме за Уставотворну скупштину и изједначавање закона (24. 12. 1926. г. до 17. 4. 1927. г.).
За време окупације био је један од потписника „Апела српском народу“ од 13. августа 1941, ради спречавања ширења народног устанка у Србији и тешких репресалија Немаца и њихових помагача, који је органозовала квислиншка тзв. Влада народног спаса ђенерала Милана Недића, али после рата није био због тога кажњаван.
Умро је у Београду 31. децембра 1970. године.
Милош Стојковић,
Српски културно информативни центар СПОНА Скопље
